Prikaz zbirke „Sto za dvoje“ Ejmora Toulsa: Intimne orkestracije
Glavna junakinja debitantskog romana Ejmora Toulsa krišom ulazi u bioskop usred projekcije filma sa Marlenom Ditrih i gleda drugu polovinu filma, a zatim ostaje u sali i tokom sledeće projekcije da bi odgledala početak. Ona kaže kako stvari izgledaju strašno negde na sredini filma a na kraju se sve srećno završi, i da filmove voli baš ovako da gleda jer su tako vernije životu.
U svim svojim delima Touls posvećuje pažnju oblikovanju autentičnih likova i postavlja se kao autoritet u njihovim životnim pričama sve dok one ne počnu da deluju stvarnije od samog života. U njegovoj novoj zbirci priča to njegovo intimno razumevanje života likova ogleda se čak i u samom naslovu – „Sto za dvoje“: svaka priča sadrži ključnu scenu, u kojoj dve osobe razgovaraju za stolom, nesvesne da će im se životi drastično promeniti.
Zbirku čini šest priča i jedna novela u kojima čitaoci prisluškuju ove intimne razgovore. Oni koji su dobro upoznati sa Toulsovim stilom pisanja prepoznaće finese iz prethodnih dela, pa čak i direktne veze sa njima. Touls ima vernu publiku i voli da nagradi njihovu lojalnost. Sva njegova dela, taj toulsovksi opus, mogla bi se bez problema pročitati izjedna kao svojevrsna celina.
U fokusu novele Iv u Holivudu nalazi se najbolja prijateljica osobe koja voli da ide u bioskop. Čini drugu polovinu zbirke „Sto za dvoje“ (a ukoliko se i vi, poput Toulsove junakinje sa početka teksta, slažete sa tim da priča kreće od sredine, onda to predstavlja njen početak). U prvoj priči, koja je smeštena u dvadesete godine prošlog veka, glavni junak cepa fotografiju iz jednog časopisa, čiji opis odgovara naslovnici Toulsovog debitantskog romana.
Toulsove priče nas stalno primoravaju da se osvrćemo unatrag. Međutim, samo jedna od njih je smeštena daleko u prošlost, i to u Rusiju pre sto godina, što su mesto i period koji su ga inspirisali da napiše njegov drugi roman „Džentlmen u Moskvi“. U njemu se vremena „zaista menjaju. Menjaju se neumoljivo. Nužno. Inventivno“. Likovi reaguju na pritiske i ponuđene prilike, a čitaoci dobijaju širu sliku jer mogu da uporede iskustva likova koji pripadaju različitim društvenim slojevima i donose drugačije životne odluke.
Uzročno posledične veze su bitne za ceo Toulsov opus, što se najbolje može ilustrovati citatom iz romana „Linkolnov auto-put“ u kome autor kaže kako „krupni događaji počnu da ti izgledaju kao nešto što se dešava pukim slučajem“, međutim, ukoliko se pažljivije razmotri, „ako klavir ispadne kroz prozor i padne nekom na glavu, povelika je šansa da ćeš znati i čime je taj to zaslužio“. Čitaoci uvek veruju da Touls zna svaku priču koja se krije iza svakog klavira u bilo kom gradu o kom piše.
Njujork dominira prvom polovinom zbirke i čitaoci ga upoznaju iz različitih uglova – kroz oči pridošlica i starosedelaca, kao i onih koji su siromašni ili bogati. Onima koji su udobno smešteni negde pri vrhu društvene lestvice, Menhetn prosto opija čula:
„I dalje je osećao zadovoljstvo zbog dobro obavljenog posla i izvrsne večere te je uživao u zvucima koji su dopirali s ulice sedam spratova niže: automobilskim sirenama, vici pijanaca, psećem lavežu, čak i policijskoj sireni. Svi zajedno su činili simfoniju grada Menhetna tople letnje noći.“
Budući da se Touls uvek bavi problemom društvenih klasa, dok neki od njegovih likova slušaju simfoniju gradske buke, drugi (na primer, iz pete priče) redovno posećuju Karnegi hol. Njegovi likovi moraju da se snađu u drastičnim životnim situacijama – moraju da se prilagode novoj zemlji ili novoj adresi. Bilo da poseduju kolekciju umetnina ili autograma, bilo da voze rolere ili ponovo čitaju omiljeni roman – Touls zapaža da se „ljudi ni na šta neće prilagoditi brže nego na bolji životni standard“.
Svaka priča počinje nenametljivo, ali intrigantno, sa likovima koji vire kroz roletne ili sede u biblioteci i razmišljaju o vlastitoj budućnosti. Karijere su im u začetku ili pred propadanjem, putovanja su im odložena ili su se otegla, njihovi snovi ostaju skriveni ili se ostvaruju. Njihova povezanost stvara zamršenu mrežu verodostojnosti koja u potpunosti zadovoljava duboku žudnju čitalaca da poveruju u postojanje ovih likova. (A i Toulsovi likovi veruju u priče: u priče Dosa Pasosa i Dime, Hemingveja i Dikensa, Kristi i Ostera.) A bez srećnog završetak više liče na sam život.
Jedan od likova opisuje nastup u Karnegi holu kao radostan i dodaje da je „svaka pojedinačna fraza sledila toliko prirodno, tako neminovno za prethodnom da bi se uspavani duh duboko u vama iznenada probudio i mrmljao: Naravno, naravno, naravno…“. Upravo ova jedinstvena kombinacija, neočekivanog sa očekivanim, donela je Ejmoru Toulsu armiju lojalnih obožavalaca.
Čitaoci koji se emotivno vezuju za Toulsove junake lako će pronaći svoje miljenike u ovih sedam priča, dok će oni koji su opčinjeni njegovim autoritativnim pripovedačkim glasom i temama koje se provlače kroz sva njegova dela mrmljati: „Naravno, naravno, naravno“.
Autor: Marsi Makoli
Izvor: chireviewofbooks.com
Prevod: Kristijan Vekonj
U svim svojim delima Touls posvećuje pažnju oblikovanju autentičnih likova i postavlja se kao autoritet u njihovim životnim pričama sve dok one ne počnu da deluju stvarnije od samog života. U njegovoj novoj zbirci priča to njegovo intimno razumevanje života likova ogleda se čak i u samom naslovu – „Sto za dvoje“: svaka priča sadrži ključnu scenu, u kojoj dve osobe razgovaraju za stolom, nesvesne da će im se životi drastično promeniti.
Zbirku čini šest priča i jedna novela u kojima čitaoci prisluškuju ove intimne razgovore. Oni koji su dobro upoznati sa Toulsovim stilom pisanja prepoznaće finese iz prethodnih dela, pa čak i direktne veze sa njima. Touls ima vernu publiku i voli da nagradi njihovu lojalnost. Sva njegova dela, taj toulsovksi opus, mogla bi se bez problema pročitati izjedna kao svojevrsna celina.
U fokusu novele Iv u Holivudu nalazi se najbolja prijateljica osobe koja voli da ide u bioskop. Čini drugu polovinu zbirke „Sto za dvoje“ (a ukoliko se i vi, poput Toulsove junakinje sa početka teksta, slažete sa tim da priča kreće od sredine, onda to predstavlja njen početak). U prvoj priči, koja je smeštena u dvadesete godine prošlog veka, glavni junak cepa fotografiju iz jednog časopisa, čiji opis odgovara naslovnici Toulsovog debitantskog romana.
Toulsove priče nas stalno primoravaju da se osvrćemo unatrag. Međutim, samo jedna od njih je smeštena daleko u prošlost, i to u Rusiju pre sto godina, što su mesto i period koji su ga inspirisali da napiše njegov drugi roman „Džentlmen u Moskvi“. U njemu se vremena „zaista menjaju. Menjaju se neumoljivo. Nužno. Inventivno“. Likovi reaguju na pritiske i ponuđene prilike, a čitaoci dobijaju širu sliku jer mogu da uporede iskustva likova koji pripadaju različitim društvenim slojevima i donose drugačije životne odluke.
Uzročno posledične veze su bitne za ceo Toulsov opus, što se najbolje može ilustrovati citatom iz romana „Linkolnov auto-put“ u kome autor kaže kako „krupni događaji počnu da ti izgledaju kao nešto što se dešava pukim slučajem“, međutim, ukoliko se pažljivije razmotri, „ako klavir ispadne kroz prozor i padne nekom na glavu, povelika je šansa da ćeš znati i čime je taj to zaslužio“. Čitaoci uvek veruju da Touls zna svaku priču koja se krije iza svakog klavira u bilo kom gradu o kom piše.
Njujork dominira prvom polovinom zbirke i čitaoci ga upoznaju iz različitih uglova – kroz oči pridošlica i starosedelaca, kao i onih koji su siromašni ili bogati. Onima koji su udobno smešteni negde pri vrhu društvene lestvice, Menhetn prosto opija čula:
„I dalje je osećao zadovoljstvo zbog dobro obavljenog posla i izvrsne večere te je uživao u zvucima koji su dopirali s ulice sedam spratova niže: automobilskim sirenama, vici pijanaca, psećem lavežu, čak i policijskoj sireni. Svi zajedno su činili simfoniju grada Menhetna tople letnje noći.“
Budući da se Touls uvek bavi problemom društvenih klasa, dok neki od njegovih likova slušaju simfoniju gradske buke, drugi (na primer, iz pete priče) redovno posećuju Karnegi hol. Njegovi likovi moraju da se snađu u drastičnim životnim situacijama – moraju da se prilagode novoj zemlji ili novoj adresi. Bilo da poseduju kolekciju umetnina ili autograma, bilo da voze rolere ili ponovo čitaju omiljeni roman – Touls zapaža da se „ljudi ni na šta neće prilagoditi brže nego na bolji životni standard“.
Svaka priča počinje nenametljivo, ali intrigantno, sa likovima koji vire kroz roletne ili sede u biblioteci i razmišljaju o vlastitoj budućnosti. Karijere su im u začetku ili pred propadanjem, putovanja su im odložena ili su se otegla, njihovi snovi ostaju skriveni ili se ostvaruju. Njihova povezanost stvara zamršenu mrežu verodostojnosti koja u potpunosti zadovoljava duboku žudnju čitalaca da poveruju u postojanje ovih likova. (A i Toulsovi likovi veruju u priče: u priče Dosa Pasosa i Dime, Hemingveja i Dikensa, Kristi i Ostera.) A bez srećnog završetak više liče na sam život.
Jedan od likova opisuje nastup u Karnegi holu kao radostan i dodaje da je „svaka pojedinačna fraza sledila toliko prirodno, tako neminovno za prethodnom da bi se uspavani duh duboko u vama iznenada probudio i mrmljao: Naravno, naravno, naravno…“. Upravo ova jedinstvena kombinacija, neočekivanog sa očekivanim, donela je Ejmoru Toulsu armiju lojalnih obožavalaca.
Čitaoci koji se emotivno vezuju za Toulsove junake lako će pronaći svoje miljenike u ovih sedam priča, dok će oni koji su opčinjeni njegovim autoritativnim pripovedačkim glasom i temama koje se provlače kroz sva njegova dela mrmljati: „Naravno, naravno, naravno“.
Autor: Marsi Makoli
Izvor: chireviewofbooks.com
Prevod: Kristijan Vekonj
