Zašto je, kako godine odmiču, čovekova starost sve više vidljiva dok sâm čovek postaje nevidljiv?

Zbog čega starost vremenom počinje da se uzima kao presudna za stav i odnos okoline prema čoveku?

Zašto starost postane najvažnija, štaviše izrazito negativna, osobina jedne ličnosti koja i te kako ima svojih pozitivnih strana?

Na ova i brojna druga zabrinjavajuća (ali često izbegavajuća) pitanja, nedvosmislene i ponekad veoma teške odgovore nudi zbirka od šesnaest priča, kojoj je autorka Slavenka Drakulić nadenula naslov „Nevidljiva žena i druge priče“, istakavši time osnovni motiv svake priče, a ne samo one koja je poslužila za sveobuhvatni naslov zbirke.

Iako nisu u svim pričama centralni likovi žene, nego ponekad i muškarci, ipak se kao svojevrsna konstanta provlači motiv nevidljivosti, što neretko iz simbolike zaista prelazi u domen realnosti, jer se javlja kao posledica starenja, koje sa sobom donosi i odbačenost, teret, dosadu, pa i sramotu.

Baveći se sudbinama ostarelih ljudi, ali i njihovom neposrednom okolinom, Slavenka Drakulić pokušava da prodre u suštinske razloge odbačenosti kojom su starije generacije izložene, ali i u motive ponašanja mlađih generacija, čiji pripadnici osećaju iskrenu grižu savesti zbog lošeg ophođenja prema svojim roditeljima, premda nikada ne menjaju takvo svoje ponašanje, pa im na kraju ostaje samo kajanje i gorko sećanje nakon smrti onoga prema kome se nisu ophodili na dostojan način.

Osvrnuvši se na odnos između ćerke i majke, ćerke i oca, muža i žene, ali i žene prema samoj sebi, Slavenka Drakulić je ovom zbirkom učinila da se svaki čitalac (kojoj god generaciji pripadao) može prepoznati bar u jednoj priči, ali i spoznati sopstveno ponašanje prema roditeljima i prema sebi, nakon čega će proniknuti u uzroke svojih postupaka i možda pronaći način da nešto promeni na bolje dok ne bude prekasno, odnosno dok se jednog dana ne uveri kako čovek postane i sâm sebi nevidljiv onda kad svi ostali prestanu da ga primećuju.

Posmatrana kao posebna vrsta samoće, starost se u ovoj knjizi ponekad ogoljava i do naturalizma koji je teško podnošljiv, ali ipak neophodan za razumevanje celog problema, naročito onda kad se i bolest uplete u starenje i kad je jedini način da se bude vidljiv zapravo zajednica sa još nekim nevidljivim.

Opisujući sudbine starih ljudi, priče ponekad donose i slikovitu panoramu ambijenta u kome se radnja odigrava, pa će čitaoci imati priliku da se upoznaju sa strogim patrijarhalnim odnosima i statusnim simbolima koji su nekada činili nepisani (i ko zna odakle nametnuti) zakon uspešne porodice, ali će im iskrsnuti i potresne slike iz sadašnjosti pred kojima se neretko zatvaraju oči i za koje bi mnogi zaista poželeli da postanu nevidljive.

Iako je koncipirana kao zbirka zasebnih pripovedaka, ova se knjiga može posmatrati i kao roman od šesnaest srodnih priča, jer iako svaku priču lako možemo shvatiti kao posebnu i zaokruženu celinu, ipak ih nije teško povezati u svojevsrni roman, tim pre što nijedan lik nije imenovan, pa se u jednoj priči bez problema prepoznaje lik iz druge priče – a sve i da je autorka imala na umu potpuno različite ljude i sudbine, ipak se oni stapaju u jedno, makar to bila i nevidljivost.

Na taj način, Slavenka Drakulić je upravo pomoću svojih priča učinila da starost, koja je već ionako vidljiva do nepodnošljivosti, bude sagledana na dostojan i prikladan način, sa svim svojim manama, pa su i oni koje je nevidljivost zahvatila postali najzad vidljivi.

Autor: Dušan Milijić