Maternji jezik Džumpe Lahiri je bengalski, engleski je jezik sredine u kojoj se formira kao autorka, ali danas piše isključivo na italijanskom. Zahvaljujući lepezi književnih uticaja od Ovidija do Gogolja i Foknera, Džumpa Lahiri uverljivo portretiše regionalizam u književnosti i tragikomediju u životu.

Iako je njen pripovedni glas lako svrstati među kosmopolitske, zbog lucidne revizije tema kao što su odnos centra i margine ili osvajanje slobode, primaran je poriv da se iskustvo bolne i razdiruće tranzicije pretoči u prizore koji svedoče o nepremostivosti kulturnih razlika, o zloupotrebi moći i emocija.

Emotivan odnos Džumpe Lahiri prema Italiji delom podstiču naivno prenaglašena insistiranja na sličnostima sa zemljom predaka: kulture Indije i Italije su veoma stare, podseća nas ona, u obema su važne porodica i tradicija, obe govore jezikom koji je bogat dijalektima. Ipak, Džumpinih devet priča iz ove zbirke neće biti zamena za uzbudljivo letovanje ili intrigantan putopis: Rim njenih bezimenih junaka i junakinja više je disfunkcionalan nego šarmantan, a obojen je ksenofobijom i rasizmom. To nije idilični grad sa razglednica, već lavirint netolerancije i netrpeljivosti prema razlikama. Nostalgični i melanholični junaci su kao gromom pogođeni traumama roditelja (Izgnanstvo), bahatim rasističkim etiketiranjem koje je ustaljena intergeneracijska praksa (Ponovni susret), sećanjem na formativne uticaje koji su ih obogatili više nego što su slutili (Dante Aligijeri). Njihov trud da uspostave razmenu stavova, emocija i tajni neće uvek dovesti do radosti prepoznavanja: likovi ostaju raskorenjeni čak i kad ih svojataju dva doma, dve kulture i dva jezika, a burno su preosetljivi na nasilje i netoleranciju, za koje leka kao da nema.

Autor: Vladislava Gordić Petković
Izvor: Nova