Kad se iz piščevog pripovedačkog opusa izdvoji nekoliko priča za jednu zbirku, prvo što bi se čitalac mogao zapitati jeste: šta ove priče povezuje?

I koliko god to delovalo kao formalnost, ipak pisac (ili priređivač zbirke) treba imati na umu da, čak i kad je svaka priča visokog kvaliteta, postoji opasnost da one međusobno smetaju jedna drugoj kad se nađu u istoj knjizi.

U slučaju pisca Borisa Dežulovića i njegove zbirke „Poglavnikova bakterija“, sastavljene od šest priča, nije bilo takve opasnosti, bez obzira na to što su one prilično raznorodne, ne samo u smislu radnje nego i stila, pa čak i jezika kao sredstva neposredne komunikacije sa čitaocima.

Kad je već dotaknuto pitanje istog ili različitog jezika (koje se ponekad čini osetljivijim i težim nego što jeste), za to je svakako najbolji primer priča Smrt, koja je napisana na srpskoj jezičkoj varijanti (mada uz prožimanje nekoliko dijalekata). Čak i kad bi se napravila pauza između čitanja priča, možda se ni tad ne bi na prvi pogled zapazilo da je pisac u dotičnoj priči prešao na srpski jezik, dok je sve ostale napisao na hrvatskom. I koliko god da je u pitanju još jedna formalnost, ipak je ovo još jedan dokaz da se jezičke granice lako brišu kad postoje pisci koji bez problema prelaze sa jedne na drugu jezičku varijantu.

Mnogo je, međutim, bitnije to što se pisac suštinski obraćao i čitaocima koji ne govore njegovom varijantom ili idiomom (kako god se to nazivalo), pa iako je svoje priče često vezao za jedno ograničeno podneblje ili mentalitet, najzad i za jedan dijalekat, svaka se od njih bavi temama koje daleko prevazilaze formalna ograničenja i razmeđe. I upravo je u tome tajna ove zbirke kao neraskidive celine uprkos raznorodnosti samih prilča, jer se u svakoj od njih, kroz život i sudbinu običnih ljudi, dotiču i razobličavaju univerzalni i, moglo bi se reći, opštenacionalni problemi, koji pak nisu strani nijednoj naciji i nijednom vremenu, nego naprotiv, u mnogome idu ispred vremena.

To je upravo slučaj sa pričom čiji je naslov iskorišćen za naziv zbirke, jer je napisana mnogo pre pandemije koja je uzdrmala i paralisala svaku tačku na kugli zemaljskoj. Međutim, kada se danas čita, Poglavnikova bakterija deluje kao da je napisana tek na osnovu iskustva stečenog tokom aktuelne pandemije, pa je posebna draž i u tom umetničkom predviđanju, sve i da je ono bilo slučajno.

Na drugoj strani, veliki je užitak čitati, a možda se u tome i prepoznati, kako su mali ljudi u priči Bijela točka opterećeni krupnim pitanjima koja se zapravo rešavaju iza kulisa i daleko od javnosti, čak i kad bi to trebalo da bude korektno nadmetanje dostupno očima i ušima cele nacije. Ispostavlja se, nasuprot tome, da je relativno i ono što se vidi na terenu, a naročito ono što se sa razglasa čuje kao da je izgovoreno u jednom dahu, bez prekida i granica između posebnih rečenica, tako da pojedinac u masi nema ni vremena da razazna šta mu je servirano, te mu ostaje samo da se pokorno priključi euforiji publike.

Na sličan način, i detetu iz priče Crveni šejtan jedino ostaje da se pokori idejama i pogledu na svet kojima ga je neposredna okolina zadojila, pa kad u toj revnosti načini fatalnu grešku, ostaje otvoreno pitanje da li je krivica na detetu ili na onima koji su ga vaspitali.

Brišući sva moguća (naročito veštačka) ograničenja i razmeđe, Dežulović kao da je izborom vanvremenskih tematika unapred brisao i granice koje su neminovne između poslednje stranice prethodne i prve stranice naredne priče. Stoga i deluje kao da se šest zasebnih dela postepeno pretvaraju u jedno, a da se opet nijedna priča nije utopila u drugu niti je zasenila, baš kao što je slučaj sa dijalektima i jezicima kroz koje je pisac prolazio, nalazeći inspiraciju od dalmatinskih ostrva do šumadijskih zaselaka. Pritom je Dežulović stvorio i živopisne likove koji, uprkos lingvističkim i socijalnim razlikama, kao da govore iz jednog daha, što nesumnjivo još više doprinosi da se zbirka „Poglavnikova bakterija“ čita – upravo u jednom dahu.

Autor: Dušan Milijić