Poezija nije bila moj fah, a čini mi se da je glavni „krivac“ za takav užasan propust bila moja nastavnica srpskog iz osnovne koja je od nas očekivala da u pesmama razumemo svaku sitnicu koju bismo kasnije upakovali u nekakve kompleksne analize, koju niko nije čak ni shvatao.

U srednjoj školi stvari su bile nešto drugačije, moja razredna je dozvoljavala da iznosimo svoje mišljenje, čak je to bio i imperativ, ali mene ipak nije toliko forsirala da se bavim poezijom jer je smatrala da je moja specijalnost ipak ležala u prozi. Svakako, to nije bio izgovor da bojkotujem poeziju te sam svakako morao da učim i na kraju recitujem poeziju, pa tako i čuveno Onjeginovo pismo Tatjani, i to pred celim razredom, nekoj devojci iz prve klupe. Blamaža lvl pro.

Valjda zbog lošijeg poznavanja poezije ni sam nisam znao kako da definišem Valjarevićevu zbirku pesama „Džo Frejzer“. Možda kao fragmentarnu zbirku poezije? Da li je takva klasifikacija realna? Da li ona uopšte postoji?

Sigurno znam da je Valjarević u svojim prvim pesmama napisao „jebe mi se za poetičnost“, i ja mu stvarno verujem. Osećam da je to tako. U njegovim stihovima nema tih ustaljenih pravila. Kao da u poeziji moraju da postoje pravila.

On piše prostim jezikom, jezikom čoveka malo razočaranog, često rasejanog, ponekad izgubljenog, ali i čoveka koji se ne trudi da preterano filozofira, čoveka koji neće da svoju poeziju ukrašava tuđim ukrasima i frazama. Valjarević piše onako kako misli, oseća i doživljava svet oko sebe. Osećaju se deprimiranost, bezvoljnost, nadanje i neprekidno razmišljanje. Njegovi stihovi se čitaju kao sećanja, kao utisci i kao stvarni događaji. Njegova inspiracija su očigledno događaji i ljudi iz okruženja, zato likovi u njegovim stihovima deluju baš kao ljudi od krvi i mesa koje bismo čak mogli da zateknemo tu negde iza ćoška, ispred radnje, izloga, u nekoj birtiji, na terasi ili ulici.

Svakako je ovo zbirka koja nosi osećaj vanvremenskog i krajnje nenametljivog karaktera koja vas prosto osvoji.

Izvor: Nemanja / Goodreads