Uglavnom se među pričama koje čine zbirku nađe bar jedna čiji bi naslov ili radnja mogli, makar simbolično, obuhvatiti i u jedan mah opisati celokupnu zbirku. Očekivano je da to bude priča čiji je naslov prenesen na korice, ali i ne mora. U slučaju zbirke „Baba, nemoj ništa da me pitaš“ Mirjane Bobić Mojsilović, mogu se izdvojiti najmanje tri priče koje bi već svojim naslovima sumirale teme i motive koji, nekad više a nekad manje, stvaraju vezu između samih priča.

Prva priča, naslovljena kao Miris Beograda, svojevrstan je uvod u zbirku, koji može pak da se razume kao autorkina lična ispovest u kratkim crtama, dok se u setnim rečenicama opet može prepoznati svaki čitalac, kao što se u Beogradu, kao konstantnom motivu zbirke (a ne samo mestu radnje), može donekle prepoznati – svaki grad.

Ipak, ako bi se Beograd uzeo samo kao konkretno mesto radnje većine priča, onda bi se zbirka mogla obuhvatiti naslovom Dragulj Beograda, jer svaki je lik, svaki je događaj, svako je razmišljanje i snoviđenje zapravo jedan neotrikeven dragulj koji, zajedno sa ostalim neotkrivenim, čini da sâm grad bude veliki dragulj za sebe.

Kada je reč o likovima koji iskrsavaju i nestaju iz priče u priču, njih bi najbolje opisao naslov Jedan čovek i jedna žena – jer autorka je za svoje junake odabrala obične, neprimetne, često i neimenovane ljude, koji se mogu sresti u svakom kafiću, frizerskom salonu, prodavnici, šetalištu, na svakom ćošku velegradskih bulevara i sokaka, a najzad i u krevetu.

Priča čiji je naslov iskorišćen kao sveobuhvatni naziv zbirke, na prvi pogled se razlikuje od ostalih, jer kao glavnog junaka ima ambicioznog književnog stvaraoca, a ne anonimnog prolaznika iz svakodnevne gradske gužve. Međutim, upravo se kroz trnovit put jednog umetnika pokazuje da je svako, pa i proslavljeni pisac, potekao iz gomile neprimetnih ljudi, ali se za vidljivost izborio sredstvima koja su u datom momentu bila najefektnija.

Ako se malo izvuče iz konteksta priče koju izvorno naslovljava, sâm naziv zbirke simboliše sazrevanje i osamostaljivanje, što odlikuje gotovo sve junake priča, od kojih se neki ipak vraćaju porodici i korenima ako se previše izgube u svetu koji je napravljen za one što žele da uče, a ne za one što sve znaju.

„Ovako je sve počelo“ – stoji takođe na naslovnoj strani, pa se može tumačiti i kao podsećanje da je u pitanju autorkina prva knjiga, ali se može tumačiti i kao smernica za traženje literarnih tema na pravim mestima.

Objavljena prvi put 1997. godine, ova zbirka u svom novom izdanju ima dodatnih devet priča, ali čak i kad se to zna, uopšte se ne primećuje bilo kakva suštinska razlika između prvobitnih i naknadno unesenih priča, jer velegradska gužva u kojoj je Mirjana Bobić Mojsilović pronašla svoje junake nije se promenila ni nakon pojave mobilnih telefona, niti nakon ekspanzije društvenih mreža. Zato bi se za svaku priču iz zbirke moglo reći da se dešava bilo kada tokom (najmanje) prethodnih dvadeset i pet godina, a to ne bi bilo moguće da autorka nije zavirila u skrovita mesta odakle zaista sve počinje i gde se uvek može pronaći inspiracija za priču, pa i za roman.

Vodeći čitaoce kroz Beograd koji je većim delom ostao neotkriven, iako je svima pred očima, Mirjana Bobić Mojsilović nije pisala samo o Beograđanima, a pišući o Beograđanima, opet nije pisala samo o Beogradu. Kao što je pojedine likove dovela u Beograd, tako je pojedine odvela daleko od gužve i buke, na mirnija mesta gde će moći da sanjaju i prepuste se tihim magnovenjima.

Još jedna konstanta zbirke – nered, koji ne vlada samo među neprimetnim prolaznicima koji se svakodnevno susreću nego i u samim njihovim mislima, koga da nije, ne bi ni bilo prilike za maštu, ambiciju i san o vidljivosti usred gužve.

Autor: Dušan Milijić