Junak romana, vojni savetnik našeg poslanstva u Berlinu Veruović prati atašea za kulturu Crnjanskog u potrazi za srpskim radnikom koji je navodno nestao. Ovaj pseudodetektivski dvojac ipak nije replika Šerloka i Votsona: ne samo što u zaključivanju Crnjanskog nema metode a u Veruovićevom izlaganju svakodnevnog razuma već se i ciljevi istrage menjaju, dovodeći do niza privremenih ili lažnih otkrića. Čitalac uviđa da ni žrtva a ni zločin nisu tamo gde ih je isprva očekivao, a da je vera u holmsovsku tradiciju indukovanih rešenja suvišna.

Kretanje istražitelja evociraće kulturnu mapu Vajmarske Nemačke, njena kultna mesta, umetnička dela i ličnosti. Ne radi se, međutim, o izgradnji društvenoistorijskog konteksta na čijoj se pozadini komplikuje predočeni zaplet: svaki detalj, ime ili toponim ključ je skrivenog značenja i upućuje na nešto drugo; on je za čitaoca u ovom romanu isto što su i mrvice bile za Ivicu i Maricu u mračnoj šumi. Stoga se tumačenje „Omame“ pretvara u pokušaj da se, iz mnoštva detalja, vaspostavi svet – zasnovan na platonizmu, na idejama o kontinuitetu i celovitosti – koji postoji još jedino u ruševinama. Intenzivan doživljaj besmisla ublažen je epilogom u kojem autor, po ugledu na Kiša u „Peščaniku“, dozvoljava čitaocu da svoju potrebu za odgovorima prividno namiri, mešajući domene fikcije i stvarnosti.

„Omama“ je sinteza Vladušićevog publicističkog, literarnog i esejističkog rada; ona se može tumačiti i kao romansirani oblik njegove doktorske disertacije. Junaci su joj među onima koje autor, kako bi Bahtin rekao, rađa iz samoga sebe: ma šta činili i čija imena nosili, oni su refleksi njegove ličnosti, nosioci stavova koji delu prethode.

Autor: Vesna Trijić
Izvor: Kulturni dnevnik, RTS