Prikaz Velikićevog „Bečkog romana“: Stvarnost kao predložak za roman
Sve je istina i sve je književnost, izjaviće Tomas Bernhard u jednom od poznatih intervjua u kom, između ostalog, objašnjava i zašto su ljudi u Beču najzlobniji ljudi koji postoje na svetu. Čitajući novi roman Dragana Velikića, ne jednom, na pamet će nam pasti upravo Bernhard – pre svega usled dubine reza kojom slavni austrijski pisac zaseca u anomalije i neprevladane traume društva u kom je živeo, gde se prividna sigurnost i nominalni red mešaju i poistovećuju sa zadovoljstvom i(li) srećom. I zaista, sudeći po parametrima stabilnosti – socijalne zaštite, dobre infrastrukture, zelenila, kvaliteta zdravstvene zaštite te mnoštva mogućnosti za kulturu i zabavu – Beč decenijama zauzima jedno od čelnih mesta na rang-listama najsrećnijih svetskih gradova odnosno gradova koji su najbolji za život.
Slično je, bez sumnje, mislio i Pavle Marić, mladi psihijatar srpskog porekla – zaposlen u bečkoj Centralnoj bolnici, kao lekar-specijalizant, kao i zatvorskoj bolnici za mentalno poremećene osuđenike u Hiršendorfu – sve do trenutka kad je, jednog majskog jutra 2020. godine, na njegova vrata zakucala bečka policija. Zaplet nadalje teče „kao u romanu“. Velikom romanu, koji svojom literarnom ubedljivošću i psihološkom sugestivnošću biva dostojan najbolje tradicije svetske literature. Upoređivati novi roman Dragana Velikića s nekim od romana Dostojevskog, Kafkinim „Procesom“, Kamijevim „Strancem“ ili Crnjanskijevim „Romanom o Londonu“ imalo bi osnova i smisla mada bi, takođe, moglo da nas odvede i u kliše. „Bečki roman“ teško je uporediv s knjigama za koje u žanru psihološkog romana znamo, između ostalog i zato što velika književnost teško da je smestiva u žanr.
Da ne bih upao u zamke prepričavanja romana koji tek treba da čitate, otkriću samo da psihijatar Marić završava u zatvoru gde se, jedna po jedna, razvejavaju predstave o uređenosti i sigurnosti sveta u kom je do tada živeo. Pošto zaplet delom korespondira i s događajima iz ličnog života samog pisca – na planu fabule, stvarnost bismo mogli tretirati i kao tematski predložak za priču. „Ovo je roman kakav svakako nisam planirao da napišem“, pojašnjava Velikić.
Uostalom, uverljivost literature ogleda se i u tome što, protokom vremena, književna istina ostaje jedina koje se ljudi sećaju. Pisan u najboljoj tradiciji društvenog romana, „Bečki roman“ čita se kao psihološki triler, socijalni traktat ali, istovremeno, i uzbudljiva priča o odnosu pojedinca naspram sistema, tačnije „sistema“ u čijim se lagumima gube i iščezavaju korisne zablude o pravičnosti i sigurnosti života u austrijskoj prestonici.
Pavle iskustveno spoznaje tačnost reči hrvatske spisateljice Daše Drndić, koje služe i kao neka vrsta vodiča kroz apsurde tamošnjeg pravosudnog i moralnog posrnuća: „Austrija je prostor u kojem je moguća svaka gadost, prostor koji podnosi sve osim iskrenosti, Austrija je krematorijum za čiste duše.“
Sudski proces, sadržeći zaplet dostojan teatra pravnog apsurda, čini da priča o (nepočinjenom) zločinu prerasta u priču o zlu. Razotkrivajući mehanizme tlačenja – pravnog, profesionalnog ali i emotivnog – Velikić dočarava unutrašnju logiku mehanizama kojima se plivajući zamajci mržnje puštaju u pogon. Pavlov munjevit profesionalni uspeh ali i promptni pad skiciraju i sudbinu zajednice balkanskih gastarbajtera, raspete življenjem između dva jezika od kojih nijedan ne poznaju dovoljno. Istovremeno, to je i univerzalna metafora svih sanjanih destinacija – tačnije, realnostima koje, u društvima gde se integracija ne doživljava kao proces međusobnog približavanja dve strane već kao bezuslovno pokoravanje jedne strane drugoj, sačekuju one koji dolaze. U „Bečkom romanu“ taj fakticitet začinjen je oporim, istorijski utemeljenim humorom koji u ekstremnim okolnostima biva i sredstvo preživljavanja. „Tebi su baš dobro smestili. Nedžade, dođi ’vamo! Evo ga ovaj naš Gavrilo što truje Švabe!“, pozdrav je koji Pavlu upućuje grupa ex-yu pritvorenika. Naposletku, „sve što se njemu dogodilo kondenzovano je uzrečicom – tipično austrijski – uobičajenom frazom odomaćenom u javnoj komunikaciji, kojom se opravdava izostanak bilo kakvog objašnjenja za počinjeno nedelo“.
Pošto je suština literature uvek u onom što se ne vidi – pošto su u porodici junaka knjige bolne teme uglavnom preskakane ili zatrpavane naslagama banalnosti – ovo je i roman o ćutanju, odnosno prećutkivanjima onog što je važno. Roditeljstvu i tome koliko razumemo sopstvenu decu, odnosno u kojoj meri željom da predupredimo i promenimo njihove sudbine bivamo sebični pa i samoživi. Tome kako red i formalna uređenost ne mogu biti supstitut za sreću. Suštinskoj neupotrebljivosti i beskorisnosti svih iskustava koja nisu lična. Potisnutim, dubinskim slikama prenetim iz lično nesvesnog koje se preklapaju s učitanim prizorima i slojevima iz prošlosti grada. O strastima. Posesivnosti. Tabuima i strahu od neprijatnog. Opterećivanju trivijalijama ne bi li se pobeglo od suštine. Gordosti koja sprečava da se sagledaju i (pred)osete ljubavi i patnje bližnjih. To je i priča o tabuima i suštinskom nerazumevanju koje markiraju živote razlikujućih od većine, onih koji se ne uklapaju u stvorene predstave o ugledu i uspehu – konkretno gej paru koji, boraveći u prostoru lažne, odglumljene sigurnosti, suštinsku prirodu svog odnosa krije čak i od najbližih. „Bečki roman“ povest je o ushićujućim ali i manipulativnim i destruktivnim moćima i sposobnostima ljubavi. Nemogućnostima da se isprave počinjene greške, ozvuči prećutano i, uglavnom lažnom, ponosu. Tome koliko je teško sakupiti i ponovo sastaviti krhotine stvarnosti jednog raspalog sveta utemeljenog na prividima. O (ne)mogućnostima povratka u minule živote i neprevladanim prošlostima što se pred nama otvaraju kao ambisi, onda kad sadašnjost postane neizdrživa. Istovremeno, to je i priča o katarzi. Značaju koji hodanje može da ima za uspostavljanje psihičkog balansa ali i važnosti susretanja – prevashodno sa sobom...
Pošto su nam akteri priče (Olga, Andrej i Pavle) već poznati iz Velikićevog romana „Severni zid“ iz 1995, „Bečki roman“, uslovno rečeno, mogli bismo smatrati nastavkom odnosno dopisivanjem navedene priče. Postojećim, pridodat je i lik dede Lovra, velikog protivnika ćerkinog i zetovog odlaska u Austriju, jednako opreznog i pred unukovim uspesima, kao lajtmotiv ponavljajući rečenicu: „Nemoj da prođete kao Frankopani!“ Izlazeći iz zatvora, s ličnim stvarima navrat-nanos potrpanim u najlon džak, pošto je „organima reda“ zarad pranja vlastite savesti bilo važno da ga iz zatvora što pre izbace, Pavle se seća upravo dedine rečenice – otkrivajući kako su „Fran Krsto Frankopan i Nikola Zrinski bili hrvatski velikaši koji su pripremali urotu protiv Austrije u 17. Veku. Zbog toga su im odrubljene glave. Na prevaru su namamljeni u Beč, a onda utamničeni u Viner Nojštatu – bečkom Novom Mestu“…
Posedujući sve karakteristike zrelog, velikićevskog stila, kao jedne od retkih sretnih konstanti u našoj, ali i regionalnoj književnosti, „Bečki roman“ funkcioniše i kao instrument suočavanja. Književne istine koja nadrasta svako ćiftunstvo, postajući dokument o važnosti ekstremnih egzistencijalnih situacija i iskustava za vitalnost literature jednog pisca. Stilski besprekoran, psihološki upečatljiv (u rangu „Islednika“ ili „Ruskog prozora“), ustanovljujući neku vrstu meta-žanra, „Bečki roman“ među najboljim je ostvarenjima Dragana Velikića – pisca koji, krajnje sugestivno, opravdava prezime koje nosi.
Autor: (Novi) Nebojša Milenković
Izvor: Danas
Slično je, bez sumnje, mislio i Pavle Marić, mladi psihijatar srpskog porekla – zaposlen u bečkoj Centralnoj bolnici, kao lekar-specijalizant, kao i zatvorskoj bolnici za mentalno poremećene osuđenike u Hiršendorfu – sve do trenutka kad je, jednog majskog jutra 2020. godine, na njegova vrata zakucala bečka policija. Zaplet nadalje teče „kao u romanu“. Velikom romanu, koji svojom literarnom ubedljivošću i psihološkom sugestivnošću biva dostojan najbolje tradicije svetske literature. Upoređivati novi roman Dragana Velikića s nekim od romana Dostojevskog, Kafkinim „Procesom“, Kamijevim „Strancem“ ili Crnjanskijevim „Romanom o Londonu“ imalo bi osnova i smisla mada bi, takođe, moglo da nas odvede i u kliše. „Bečki roman“ teško je uporediv s knjigama za koje u žanru psihološkog romana znamo, između ostalog i zato što velika književnost teško da je smestiva u žanr.
Da ne bih upao u zamke prepričavanja romana koji tek treba da čitate, otkriću samo da psihijatar Marić završava u zatvoru gde se, jedna po jedna, razvejavaju predstave o uređenosti i sigurnosti sveta u kom je do tada živeo. Pošto zaplet delom korespondira i s događajima iz ličnog života samog pisca – na planu fabule, stvarnost bismo mogli tretirati i kao tematski predložak za priču. „Ovo je roman kakav svakako nisam planirao da napišem“, pojašnjava Velikić.
Uostalom, uverljivost literature ogleda se i u tome što, protokom vremena, književna istina ostaje jedina koje se ljudi sećaju. Pisan u najboljoj tradiciji društvenog romana, „Bečki roman“ čita se kao psihološki triler, socijalni traktat ali, istovremeno, i uzbudljiva priča o odnosu pojedinca naspram sistema, tačnije „sistema“ u čijim se lagumima gube i iščezavaju korisne zablude o pravičnosti i sigurnosti života u austrijskoj prestonici.
Pavle iskustveno spoznaje tačnost reči hrvatske spisateljice Daše Drndić, koje služe i kao neka vrsta vodiča kroz apsurde tamošnjeg pravosudnog i moralnog posrnuća: „Austrija je prostor u kojem je moguća svaka gadost, prostor koji podnosi sve osim iskrenosti, Austrija je krematorijum za čiste duše.“
Sudski proces, sadržeći zaplet dostojan teatra pravnog apsurda, čini da priča o (nepočinjenom) zločinu prerasta u priču o zlu. Razotkrivajući mehanizme tlačenja – pravnog, profesionalnog ali i emotivnog – Velikić dočarava unutrašnju logiku mehanizama kojima se plivajući zamajci mržnje puštaju u pogon. Pavlov munjevit profesionalni uspeh ali i promptni pad skiciraju i sudbinu zajednice balkanskih gastarbajtera, raspete življenjem između dva jezika od kojih nijedan ne poznaju dovoljno. Istovremeno, to je i univerzalna metafora svih sanjanih destinacija – tačnije, realnostima koje, u društvima gde se integracija ne doživljava kao proces međusobnog približavanja dve strane već kao bezuslovno pokoravanje jedne strane drugoj, sačekuju one koji dolaze. U „Bečkom romanu“ taj fakticitet začinjen je oporim, istorijski utemeljenim humorom koji u ekstremnim okolnostima biva i sredstvo preživljavanja. „Tebi su baš dobro smestili. Nedžade, dođi ’vamo! Evo ga ovaj naš Gavrilo što truje Švabe!“, pozdrav je koji Pavlu upućuje grupa ex-yu pritvorenika. Naposletku, „sve što se njemu dogodilo kondenzovano je uzrečicom – tipično austrijski – uobičajenom frazom odomaćenom u javnoj komunikaciji, kojom se opravdava izostanak bilo kakvog objašnjenja za počinjeno nedelo“.
Pošto je suština literature uvek u onom što se ne vidi – pošto su u porodici junaka knjige bolne teme uglavnom preskakane ili zatrpavane naslagama banalnosti – ovo je i roman o ćutanju, odnosno prećutkivanjima onog što je važno. Roditeljstvu i tome koliko razumemo sopstvenu decu, odnosno u kojoj meri željom da predupredimo i promenimo njihove sudbine bivamo sebični pa i samoživi. Tome kako red i formalna uređenost ne mogu biti supstitut za sreću. Suštinskoj neupotrebljivosti i beskorisnosti svih iskustava koja nisu lična. Potisnutim, dubinskim slikama prenetim iz lično nesvesnog koje se preklapaju s učitanim prizorima i slojevima iz prošlosti grada. O strastima. Posesivnosti. Tabuima i strahu od neprijatnog. Opterećivanju trivijalijama ne bi li se pobeglo od suštine. Gordosti koja sprečava da se sagledaju i (pred)osete ljubavi i patnje bližnjih. To je i priča o tabuima i suštinskom nerazumevanju koje markiraju živote razlikujućih od većine, onih koji se ne uklapaju u stvorene predstave o ugledu i uspehu – konkretno gej paru koji, boraveći u prostoru lažne, odglumljene sigurnosti, suštinsku prirodu svog odnosa krije čak i od najbližih. „Bečki roman“ povest je o ushićujućim ali i manipulativnim i destruktivnim moćima i sposobnostima ljubavi. Nemogućnostima da se isprave počinjene greške, ozvuči prećutano i, uglavnom lažnom, ponosu. Tome koliko je teško sakupiti i ponovo sastaviti krhotine stvarnosti jednog raspalog sveta utemeljenog na prividima. O (ne)mogućnostima povratka u minule živote i neprevladanim prošlostima što se pred nama otvaraju kao ambisi, onda kad sadašnjost postane neizdrživa. Istovremeno, to je i priča o katarzi. Značaju koji hodanje može da ima za uspostavljanje psihičkog balansa ali i važnosti susretanja – prevashodno sa sobom...
Pošto su nam akteri priče (Olga, Andrej i Pavle) već poznati iz Velikićevog romana „Severni zid“ iz 1995, „Bečki roman“, uslovno rečeno, mogli bismo smatrati nastavkom odnosno dopisivanjem navedene priče. Postojećim, pridodat je i lik dede Lovra, velikog protivnika ćerkinog i zetovog odlaska u Austriju, jednako opreznog i pred unukovim uspesima, kao lajtmotiv ponavljajući rečenicu: „Nemoj da prođete kao Frankopani!“ Izlazeći iz zatvora, s ličnim stvarima navrat-nanos potrpanim u najlon džak, pošto je „organima reda“ zarad pranja vlastite savesti bilo važno da ga iz zatvora što pre izbace, Pavle se seća upravo dedine rečenice – otkrivajući kako su „Fran Krsto Frankopan i Nikola Zrinski bili hrvatski velikaši koji su pripremali urotu protiv Austrije u 17. Veku. Zbog toga su im odrubljene glave. Na prevaru su namamljeni u Beč, a onda utamničeni u Viner Nojštatu – bečkom Novom Mestu“…
Posedujući sve karakteristike zrelog, velikićevskog stila, kao jedne od retkih sretnih konstanti u našoj, ali i regionalnoj književnosti, „Bečki roman“ funkcioniše i kao instrument suočavanja. Književne istine koja nadrasta svako ćiftunstvo, postajući dokument o važnosti ekstremnih egzistencijalnih situacija i iskustava za vitalnost literature jednog pisca. Stilski besprekoran, psihološki upečatljiv (u rangu „Islednika“ ili „Ruskog prozora“), ustanovljujući neku vrstu meta-žanra, „Bečki roman“ među najboljim je ostvarenjima Dragana Velikića – pisca koji, krajnje sugestivno, opravdava prezime koje nosi.
Autor: (Novi) Nebojša Milenković
Izvor: Danas
