Novim romanom kojem je Dragan Velikić dodao prefiks „bečki“ čini nam se da se pisac vraća svojoj temi, svojoj Mitteleuropi, u potpunom osećaju za njen austrijski krak, ali i za nesrećnog došljaka kojeg od totalnog pada dele sračunate i stroge evropske vrednosti. Poteran od Austrijskog krivičnog zakonika koji uračunljivog vinovnika lako smesti u istražni zatvor (osim ako niste u kapacitetima Hiršendorfa), neoprezan čovek brzo se nađe u mreži sumnjivaca i dežurnih smetala, a još lakše gubi, prvo ime i prestiž, onda identitet i zvanje, da bi, na kraju, mahinacijama pravosudnog sistema, izgubio i slobodu. A ona se najviše računa.

Takva sudbina zadesila je jednog dana i Pavla, lekara srpskog porekla, na postavljenju u bečkoj Centralnoj bolnici. Odjednom, na dnevnoj svetlosti, analiza sastojaka domaćeg kolača pokazala je da su u pitanju otrovne čestice i kako grad, nažalost, funkcioniše kao omanje naselje, a lekarska branša kao njen najživlji kvart, Pavle je razapet izjavama dojučerašnjih kolega počeo da okajava svoje nedokazane grehe, i da polako, u nepovrat, ostaje bez svih priznanja za koje je radio ceo svoj život. Optužbe su počele da stižu inkvizitorskim metodama, leglo korupcije krenulo je da isparava zloćudnim mirisima, i hajka se pomicala u klevetničkim okvirima, uz dobrodošlicu virusa korone, da iza njegovog dejstva, neprimetno živi. Radilo se o internom sindromu, propraćen uzrečicom „tipično austrijski – uobičajenom frazom odomaćenoj u javnoj komunikaciji, koju je nebrojeno puta čuo, i kojom se opravdava izostanak bilo kakvog objašnjenja za počinjeno nedelo“.

Ali motive nisi mogao sakriti od Pavlovih roditelja Andreja i Olge. Dok se sporim hodom približava prošlosti, Olga u sebi sabira i oduzima sve što ju je činilo i roditeljem i ženom, a ponajviše suprugom, kad se od Andreja rastala bez maske i kamuflaže, bez velikog kajanja i žala, jer se ne može dugo ostati jedno ako se različiti pogledi istom šifrom obeležavaju. Za nju devedesete godine uveliko su se vratile, maltene prošavši kroz trijumfalnu kapiju, da ostave pamet u nekom zaostalom žbunu. Naposletku, „i ta pamet nije pamet, već uteha oblikovana kompromisima i porazima, minulim radom iskustva“.

Oca Andreja Velikić opisuje kao nespremnog na pobunu, uležanog u komforu i kompromisima, i tek malo budnog u trenutku Pavlovog hapšenja, u meri da odnos između njih dvojice postaje, učitan u već viđenom nerazumevanju, „teritorija preplavljena dvosmislenostima i aproksimativnim objašnjenjima kao zamena za čitav kosmos neizgovorenog“. Nikad ta dvojica neće naći zajednički jezik, a autoritet roditelja ugušiće ličnu inicijativu. Biti iskren, u Pavlovom slučaju, pritisnut emocijama prema Jozefu, samo je prelazak reke posle koje se pale mostovi. Otac mu je, istina, ustupio privilegije, otvorio veze u društvenim krugovima, omogućivši mu pristup, za koji bi on morao da utroši mnogo više vremena. Međutim, „sve te imputirane želje, ta gusta partitura saveta i obaveza, koja mu je bila vodič kroz život“, gube se i iščezavaju čim se stupi među zatvorske rešetke.

Po izlasku iz zatvora Pavle je s razlogom odsutan, dezorijentan, u lutanju, očekujući da će se u nekom trenutku vratiti sebi, pa i svojim idejama o svetu, što kraj „Bečkog romana“, vedrim nastupom, kada se čini da nakon jake kiše izlazi sunce, pokazuje. Otvaraju se novi počeci, i prilike, i omogućava priča iz početka. Ali s kakvim pogledom na život, veliko je pitanje. Velikić nam redovno, kad je u najboljem izdanju, otvori vrata svoga književnog sveta u kojem da bi bio bar i malo zadovoljan, uvek moraš da prolaziš mračnim hodnicima svesti. Srećom, izlaz je jako blizu.

Autor: Ivan Đurđević
Izvor: Novi magazin