Prikaz trilogije Nenada Gajića „Bajka nad bajkama“
Prvi roman Nenada Gajića, „Senka u tami“, na mene je ostavio vrlo dobar utisak. U pitanju je početak trilogije Bajka nad bajkama, bazirane na slovenskoj mitologiji. Kao što piše na početku knjige, korišćeni su i brojni motivi narodnih pesma i priča i sličnost sa slovenskom epikom je piščeva namera.
Knjiga ispunjava sve standarde epske fantastike, dakle i obaveznu borbu jedne grupe junaka protiv mračnih sila. Ta grupa junaka ovde je prilično neobična, naizgled skupljena „s koca i konopca“, što bi rekli stariji. Kako to obično biva, grupa upada u neobične avanture kroz iznenadne obrte.
U knjizi je sveprisutna misterija, kretanje male družine kroz nepoznatu zemlju gde vrebaju opasnosti, a osim kolektivnih tu su i pojedinačne avanture. Kao što je poznato, za junake epske fantastike ni naizgled beznadežne situacije nisu nepremostiva prepreka. Pa ipak, iako u borbi dobra i zla dobro na kraju pobeđuje, uvek postoji i pitanje kakva je cena pobede, da li je previsoka?
Glavni kvalitet priče je izuzetna dinamičnost. Imati sve vreme likove u pokretu izuzetno je zahtevna forma i zahteva veliko spisateljsko umeće, a pogotovu mi se kraj dopao pa sam ga čitao dva puta. S obzirom da je u pitanju prva knjiga trilogije, kraj zapravo nije kraj, jer brojne avanture tek predstoje.
Drugi deo trilogije Bajka nad bajkama nosi naslov „Dva cara“. U njemu pisac kao da najpre želi malo da odmori čitaoca i likove od vrlo jakog tempa koji postoji u prvom delu, romanu „Senka u tami“. Ali to radi na veoma dobar način, tako što ih stavlja u posebne epizode gde se ponovo poigrava sa njihovim karakterima koje je detaljno razradio.
Potom se priča ponovo zahuktava a na scenu stupaju i brojni drugi likovi iz narodnih pesama. Ali priča ni tad ne gubi na svojoj koncepciji i doslednosti. Posebno dočarani ambijent je i dalje prisutan a sa novim likovima ga je naravno moguće još više produbiti. Ali tu su i dalje Žarko, Miloš, Senka i ostali i čitalac se raduje svakom novom susretu s njima.
Kao što sam više puta pisao u književnim grupama, pisce treba i znati čitati, ne očekivati od svakog isto, nego osetiti šta je koncepcija naracije koja se provlači kroz celu knjigu.
Što se tiče glavnih likova, što se više čitalac saživi sa njihovim načinom razmišljanja i reagovanja u određenim situacijama, utoliko će mu se priča više dopasti.
A što se tiče ostalih prisutnih, vidim neke komentare na netu da se pojedinim čitaocima ne dopada ubacivanje junaka iz narodnih pesama. Pravila pisanja dugačke priče podrazumevaju međutim i povremeno uvođenje novih likova i to se ne smatra nedostatkom u scenariju. Jer teško bi bilo zamisliti knjigu i nastavcima, ili npr. dugačku TV seriju sa malim brojem karaktera. Bitno je naravno kako se to radi i kada ima prostora za novi lik, a u tom pogledu Nenad Gajić ne greši nimalo i pravi pauze u glavnoj naraciji po meni baš na pravom mestu.
U skladu s tim „Dva cara“ je roman koji se ne čita tako što se žuri ka kraju već se svaka epizoda pažljivo pređe. Ko tako pristupi, užitak je zagarantovan.
U trećem delu Bajke nad bajkama odnosno „Trećoj noći“ Nenad Gajić ide stazama koje je prethodno detaljno razradio u prva dva nastavka.
Priča se vraća na snažan ritam iz prvog dela, i kreće ka raspletu koji čitalac s nestrpljenjem očekuje da vidi. Ali i ovde važi ono što sam rekao za drugi deo, koji ima povremene pauze u naraciji. Prilikom čitanja ne treba žuriti ka kraju, to, bar po meni, nije bila ideja kojom se pisac vodio kad je pisao knjigu. Naprotiv, postoje veoma slikovito opisane scene koje će ljubiteljima prva dva dela biti prava poslastica da čitaju, i kojima će i kasnije želeti da se vrate. Tek kada se pažljivo pročita svaka scena stekne se pravi utisak o ovoj knjizi koja svakako nudi čitaocima mnogo više od kretanja ka konačnom raspletu bajke. U tom smislu preporuka svima, ne propuštajte nikako da se saživite sa Gajićevim majstorskim dočaravanjem detalja. Ovakve knjige se zbog toga i čitaju zar ne, pa znamo svi da na kraju neće pobediti sile mraka.
Inače i ovde stoji ono što sam pominjao za prva dva dela, može se konsultovati i Gajićeva „Slovenska mitologija“ kako bi se dublje ušlo u motive na koje se priča naslanja.
Kada se jedno dugo putovanje konačno privede kraju, onda čitalac po pravilu zaklopi knjigu i malo se zamisli. Ovakva trilogija nesumnjivo pomera granice domaće književnosti i usmerava je ka nekim novim putevima. Kad pisac nakon toliko godina završi druženje sa svojim likovima ono će mu izvesno mnogo nedostajati, jer je, siguran sam u to, pisao i družio se s njima s velikim zadovoljstvom. Čitaoci su tu u prednosti, jer uvek mogu da čitaju Bajku ponovo.
Ono što bi ovako slikovita trilogija svakako zaslužila jeste jedna dobra ekranizacija, da uživamo i mi u našim filmskim verzijama epske fantastike.
Autor: Miloš Jastrebić
Izvor: Čitajmo domaće i Klasici književnosti
U knjizi je sveprisutna misterija, kretanje male družine kroz nepoznatu zemlju gde vrebaju opasnosti, a osim kolektivnih tu su i pojedinačne avanture. Kao što je poznato, za junake epske fantastike ni naizgled beznadežne situacije nisu nepremostiva prepreka. Pa ipak, iako u borbi dobra i zla dobro na kraju pobeđuje, uvek postoji i pitanje kakva je cena pobede, da li je previsoka?
Glavni kvalitet priče je izuzetna dinamičnost. Imati sve vreme likove u pokretu izuzetno je zahtevna forma i zahteva veliko spisateljsko umeće, a pogotovu mi se kraj dopao pa sam ga čitao dva puta. S obzirom da je u pitanju prva knjiga trilogije, kraj zapravo nije kraj, jer brojne avanture tek predstoje.
Drugi deo trilogije Bajka nad bajkama nosi naslov „Dva cara“. U njemu pisac kao da najpre želi malo da odmori čitaoca i likove od vrlo jakog tempa koji postoji u prvom delu, romanu „Senka u tami“. Ali to radi na veoma dobar način, tako što ih stavlja u posebne epizode gde se ponovo poigrava sa njihovim karakterima koje je detaljno razradio.
Potom se priča ponovo zahuktava a na scenu stupaju i brojni drugi likovi iz narodnih pesama. Ali priča ni tad ne gubi na svojoj koncepciji i doslednosti. Posebno dočarani ambijent je i dalje prisutan a sa novim likovima ga je naravno moguće još više produbiti. Ali tu su i dalje Žarko, Miloš, Senka i ostali i čitalac se raduje svakom novom susretu s njima.
Kao što sam više puta pisao u književnim grupama, pisce treba i znati čitati, ne očekivati od svakog isto, nego osetiti šta je koncepcija naracije koja se provlači kroz celu knjigu.
Što se tiče glavnih likova, što se više čitalac saživi sa njihovim načinom razmišljanja i reagovanja u određenim situacijama, utoliko će mu se priča više dopasti.
A što se tiče ostalih prisutnih, vidim neke komentare na netu da se pojedinim čitaocima ne dopada ubacivanje junaka iz narodnih pesama. Pravila pisanja dugačke priče podrazumevaju međutim i povremeno uvođenje novih likova i to se ne smatra nedostatkom u scenariju. Jer teško bi bilo zamisliti knjigu i nastavcima, ili npr. dugačku TV seriju sa malim brojem karaktera. Bitno je naravno kako se to radi i kada ima prostora za novi lik, a u tom pogledu Nenad Gajić ne greši nimalo i pravi pauze u glavnoj naraciji po meni baš na pravom mestu.
U skladu s tim „Dva cara“ je roman koji se ne čita tako što se žuri ka kraju već se svaka epizoda pažljivo pređe. Ko tako pristupi, užitak je zagarantovan.
U trećem delu Bajke nad bajkama odnosno „Trećoj noći“ Nenad Gajić ide stazama koje je prethodno detaljno razradio u prva dva nastavka.
Priča se vraća na snažan ritam iz prvog dela, i kreće ka raspletu koji čitalac s nestrpljenjem očekuje da vidi. Ali i ovde važi ono što sam rekao za drugi deo, koji ima povremene pauze u naraciji. Prilikom čitanja ne treba žuriti ka kraju, to, bar po meni, nije bila ideja kojom se pisac vodio kad je pisao knjigu. Naprotiv, postoje veoma slikovito opisane scene koje će ljubiteljima prva dva dela biti prava poslastica da čitaju, i kojima će i kasnije želeti da se vrate. Tek kada se pažljivo pročita svaka scena stekne se pravi utisak o ovoj knjizi koja svakako nudi čitaocima mnogo više od kretanja ka konačnom raspletu bajke. U tom smislu preporuka svima, ne propuštajte nikako da se saživite sa Gajićevim majstorskim dočaravanjem detalja. Ovakve knjige se zbog toga i čitaju zar ne, pa znamo svi da na kraju neće pobediti sile mraka.
Inače i ovde stoji ono što sam pominjao za prva dva dela, može se konsultovati i Gajićeva „Slovenska mitologija“ kako bi se dublje ušlo u motive na koje se priča naslanja.
Kada se jedno dugo putovanje konačno privede kraju, onda čitalac po pravilu zaklopi knjigu i malo se zamisli. Ovakva trilogija nesumnjivo pomera granice domaće književnosti i usmerava je ka nekim novim putevima. Kad pisac nakon toliko godina završi druženje sa svojim likovima ono će mu izvesno mnogo nedostajati, jer je, siguran sam u to, pisao i družio se s njima s velikim zadovoljstvom. Čitaoci su tu u prednosti, jer uvek mogu da čitaju Bajku ponovo.
Ono što bi ovako slikovita trilogija svakako zaslužila jeste jedna dobra ekranizacija, da uživamo i mi u našim filmskim verzijama epske fantastike.
Autor: Miloš Jastrebić
Izvor: Čitajmo domaće i Klasici književnosti
