Poukinghornov predgovor počinje ovom rečenicom: „Nastanak moderne kvantne teorije sredinom dvadesetih godina dvadesetog veka doveo je do najznačajnijeg preispitivanja našeg načina mišljenja o prirodi fizičkog sveta još od vremena Isaka Njutna. Otkriveno je da ono što se smatralo jasnim i određenim procesom, na subatomskom nivou jeste maglovitog i nestalnog ponašanja. U poređenju s ovom revolucionarnom promenom, veliko i značajno zasnivanje Specijalne i Opšte teorije relativnosti nije delovalo kao mnogo više od zanimljivih varijacija na temu klasične fizike“.

Autor daje objašnjenje za čitanje ovog priručnika: iako je za razumevanje kvantne fizike potrebno koristiti njen prirodan jezik – matematiku – mnogi osnovni koncepti mogu postati pristupačni čitaocu s opštom obrazovanjem koji je voljan da uloži malo napora kako bi do kraja pročitao ovu knjigu. Jer ona je napisana upravo za njega. Poukinghorn je odlično preneo osnovne koncepte kvantne mehanike, zadržavši pritom najmanju moguću količinu potrebne matematike kako bi se steklo osnovno razumevanje.

Na kraju knjige se nalazi i glosar za one kojima je potrebna ta vrsta potpore, a u Dodatku i matematičke formule i objašnjenja za čitaoce koji su spremni da se intelektualno angažuju i iskoriste činjenice i opservacije izložene u ovom dragocenom priručniku.

Za Poukinghorna, kvantni svet je više nego mali (gde prema Plankovim jedinicama red tačkica izgleda kao linija). Na nivou jezgra, subatomske čestice se ponašaju drugačije nego u determinističkom univerzumu Njutna i Ajnštajna, gde su linearne veze uzroka i posledica sasvim jasne. Poukinghorn piše da za razliku od aristotelovske dinamike između istine i neistine, kvantna logika uključuje i „možda“ kada ono što se može reći o elektronima može da se kaže samo u uslovima verovatnoće. Poukinghorn savetuje da je kvantni svet sve samo ne arbitraran. Zapravo, on zagovara, da kvantni svet opravdava stabilnost atoma. Iako je probabilistički i nedeterministički iako funkcioniše na način sličan priviđenju, kvantni svet poseduje red i stabilnost.

Čitaoci će uživati u Poukinghornovim pričama o tome kako su slavni fizičari ranog dvadesetog veka bili primorani da drastično revidiraju svoje poglede kada jednostavni eksperimenti nisu dobili rezultat kojem su se oni nadali.

Poukinghorn se oslanja u velikoj meri na Dirakov rad. Ova knjiga, iako kratka, predstavlja lucidan opis kompleksne teme.

Džon Poukinghorn je engleski teoretičar fizike, teolog i pisac. Vodeći fizičar koji se bavi odnosom između nauke i religije, i istaknuti profesor matematičke fizike na Univerzitetu Kembridž. Autor je 7 knjiga iz oblasti fizike i 26 dela koja govore o odnosu nauke i religije. Dobitnik je britanske nagrade Templton za izuzetan doprinos u afirmisanju duhovne dimenzije života.

Poukinghorn  je izjavio u jednom intervjuu da bi se njegov pogled na ove teme mogao okarakterisati kao „kritički realizam“ i da nauka i religija tretiraju različite aspekte jedne iste stvarnosti, te da nauka i religija prolaze kroz iste stadijume u svojoj potrazi za istinom: radikalnu reviziju, nerešenu konfuziju, novo razumevanje i sintetisanje novostečenih uvida, neprestanu borbu sa nerešenim problemima i dublje uvide u temu istraživanja.