Prikaz romana „Zvon pasa“ Stivena Eriksona: Neviđeni Erikson i osmi deo „Malaške knjige Palih“
Stiven Erikson nikada nije bio toliko maštovit i mračan u Malaškoj knjizi Palih kao u „Zvonu pasa“. U osmoj knjizi serijala veoma je razigran, ali svakom delu priče pridodaje i težinu. Pronalazimo je u likovima, u žalu i kajanjima koja ih opsedaju. Žalu za prolaznim ambicijama, za neuspesima od kojih se teško oporavlja, za prolaznom mladošću, za neprekidnom i neuslišenom čežnjom, za nemogućnošću da se sebi oprosti, za zavisnošću od tuge... Svaki lik istražuje drugačiji vid tih osećanja, a sve se dešava u snolikom okruženju. U gradu Darudžistanu, gradu plave vatre, gradu ubica i skrivenih čarobnjaka, odigravaju se alkoholom potpirene bahanalije. A u Crnom Koralu, zavijenom u večnu tamu, vlada depresivni Anomander Rejk, ravnodušni Mračni gospodar koji vlada u svom crnom tornju, sa koga njegov zmaj Silana neprestano bdi nad stanovnicima kao Damoklov mač.
Podnaslov ove knjige mogao je biti „O predznacima i pecivu“. O predznacima jer Erikson svojim perom ostavlja zlokoban trag. Zloslutna magla je tako gusta da se priča jedva nazire. Tu su dva primera: prvo Mrđin ulazak u Darudžistan. Smrtni mač Tame stiže u kočiji koju vuče oživeli leš – smrt bukvalno dolazi u grad. Epigrafi i mitski delovi priče se odnose na život dugovečnog Anomandera Rejka, stvorenja tako drevnog da je njegova prošlost sama postala deo mita. Erikson, na primeru brojnih varijacija Rejkovog imena, očito voli da se poigrava stilovima i nepouzdanim pripovedanjem. Rejk je glavni lik romana, a pomenuti epigrafi govore o njegovom bremenu i kajanjima, koji su dublje obrazlaženi na stotinama narednih stranica. A zašto o pecivu? Dovoljno je reći – Krup.
Knjiga obiluje poređenjima likova i prikazima njihovih suprotnosti. Pogledajmo samo razliku između Anomandera Rejka, vođe naroda koga je njegov tvorac napustio, stoga vođe čije je breme da svom narodu podari svrhu, i Itkovijana („Šta se meškolji u Velikoj humci? Zar zaista postajemo svedoci rođenju novog boga?“). Itkovijan se nalazi tik izvan grada gde Anomander vlada, na mestu hodočašća, gde ljudi posećuju velikog Iskupitelja u zamenu za nadu, koju Anomander ne može da pruži. Anomander i Itkovijan – uspon i propast nade i božanstva. Erikson u „Zvonu pasa“ posvećuje brojna razmišljanja gubitku nade i smisla, ali i zubu vremena.
Erikson kroz svoje likove ovim temama pristupa na tako ličan način da to postaje okosnica romana. Do sada se uvek namerno distancirao od svojih likova, puštao da njihova dela govore za njih, ali ovog puta se zadubljuje u njihove misli, toliko da zaplet prelazi u drugi plan. „Božanski car dine“ Frenka Herberta bi bio dobar primer za poređenje, u smislu kako autor postepeno istražuje teme i emocije koje dovode do dramatičnog završetka. Nekim čitaocima je ovo izuzetno dosadno, drugima je savršenstvo. „Zvon pasa“ u tom smislu pravi veliki razdor među čitaocima. Lično su me pojedini zapleti duboko dirnuli, ali sam po prirodi melanholična osoba.
Ali možda previše ističem čemer i tamu. „Zvon pasa“ okuplja veliki broj predivnih likova koje dugo nismo videli – neke i po nekoliko hiljada stranica. Divno je što se svi ponovo sreću, iako više nisu mladi i naivni. Komične upadice su i dalje prisutne i efektne, a ukoliko postoji dom za Malazan, to je zasigurno Darudžistan. I čitaoca će podsetiti na povratak kući. Ova mesta i ljude poznajemo još iz „Mesečevih vrtova“ i „Sećanja na led“, te se „Zvon pasa“ odlično uklapa kao nastavak.
Erikson se takođe služi komikom više nego u prethodnim knjigama, možda kao protivteža dubljem filozofskom materijalu. To što piše iz različitih uglova prilično je urnebesno i luckasto. U nekim pasusima, kada piše iz perspektive životinja, vola ili konjske mušice, pitao sam se da li je skrenuo s uma. Srećom, on je majstor i sve mu polazi za rukom. Razume se, i Krup mu služi kao okvir u kome može da se razigra. Ne dešava se svaki dan da nas velikodušni Krup blagosilja svojim mudrim zapažanjima i talentom za govoranciju. Možemo da se radujemo svakom novom poglavlju, znajući da će nam prepodobni i blaženi Krup oslikati duh grada svojim eksplozivnim rečnikom. Hvala ti, Krupe.
Erikson je ovu knjigu nazvao „ključem celog serijala“. Pokušao je da serijal uzdigne na viši nivo od puke zabave, a u „Zvonu pasa“ naglašava čitav spektar mračnijih životnih puteva na koje s godinama ljudi zalutaju, i kakvu ulogu u tim trenucima imaju ljubav, saosećanje i oproštaj. Naročito kada je u pitanju preuzimanje velikog bremena u ime saosećanja. Erikson ne pruža konačne odgovore; samo ih valjano istražuje. Zbog toga ne želi da njegov serijal svrstavaju pod grimdark žanr, a ukoliko ga poredim sa Prvim zakonomDžoa Aberkrombija, smatram da serijal o Malazanu daje puno širu i obimniju sliku životnih iskustava i reakcija na tragediju, naspram nihilističke porno-drame koja je deo mnogih drugih serijala. Erikson vas tera da razmislite o sopstvenim iskustvima.
„Zvon pasa“ se takođe, više od svih ostalih knjiga o Malazanu, bavi životom posle smrti. U intervjuima Erikson navodi da je ovaj roman pisao dok je žalio za ocem i da je to imalo značajan uticaj na teme kojima se u knjizi bavi. Konačna sudbina duša u univerzumu Malazana istražena je dublje, a ispada da leži u rukama bogova, a oni pak zanimljivo postupaju. Krajnje odluke Kukulje i Mračne majke kao ishod imaju zaborav. A šta je tu smisao? Zato je zanimljivo što se pojavljuje novi bog u vidu Iskupitelja, lika poput Hrista, koji je spreman da svakome podari oproštaj, ali van okvira religije, bez osuđivanja ili usmerenja, što ga čini ranjivim.
Čak i posle oko 1000 stranica sve je neizvesno i ne znamo kuda priča vodi. Pojedinačna putovanja likova nisu previše uzbudljiva, ali je zato njihov emotivni razvoj dubok i prepun posledica. Svaka scena je veoma vešto osmišljena i dosta je fantastičnih, zapanjujućih trenutaka, ali svi smo se već dosad navikli da ovakav pristup epskoj fantastici traži ozbiljnu posvećenost od čitalaca. Međutim, s obzirom na to da je ovo osma knjiga u serijalu, Erikson ima veru u svoje čitaoce, dok mi zauzvrat imamo veru u njega da će sve uspešno privesti kraju.
Poslednjih 300 stranica nude možda i najveći splet događaja koji sam ikada pročitao u okviru epske fantastike. Ne samo da Erikson povezuje desetak različitih zapleta već stvara tako epske i značajne događaje, da u potpunosti menja metafizička pravila svog univerzuma. I na sve to ubacuje element ljudskosti sa temeljnim istraživanjem osećanja tuge, pružajući čitaocima neviđene emotivne naboje da su mi naposletku ipak pošle suze.
Autor: Džeroen Admiral
Izvor: jeroenthoughts.wordpress.com
Prevod: Đorđe Radusin
Knjiga obiluje poređenjima likova i prikazima njihovih suprotnosti. Pogledajmo samo razliku između Anomandera Rejka, vođe naroda koga je njegov tvorac napustio, stoga vođe čije je breme da svom narodu podari svrhu, i Itkovijana („Šta se meškolji u Velikoj humci? Zar zaista postajemo svedoci rođenju novog boga?“). Itkovijan se nalazi tik izvan grada gde Anomander vlada, na mestu hodočašća, gde ljudi posećuju velikog Iskupitelja u zamenu za nadu, koju Anomander ne može da pruži. Anomander i Itkovijan – uspon i propast nade i božanstva. Erikson u „Zvonu pasa“ posvećuje brojna razmišljanja gubitku nade i smisla, ali i zubu vremena.
Erikson kroz svoje likove ovim temama pristupa na tako ličan način da to postaje okosnica romana. Do sada se uvek namerno distancirao od svojih likova, puštao da njihova dela govore za njih, ali ovog puta se zadubljuje u njihove misli, toliko da zaplet prelazi u drugi plan. „Božanski car dine“ Frenka Herberta bi bio dobar primer za poređenje, u smislu kako autor postepeno istražuje teme i emocije koje dovode do dramatičnog završetka. Nekim čitaocima je ovo izuzetno dosadno, drugima je savršenstvo. „Zvon pasa“ u tom smislu pravi veliki razdor među čitaocima. Lično su me pojedini zapleti duboko dirnuli, ali sam po prirodi melanholična osoba.
Ali možda previše ističem čemer i tamu. „Zvon pasa“ okuplja veliki broj predivnih likova koje dugo nismo videli – neke i po nekoliko hiljada stranica. Divno je što se svi ponovo sreću, iako više nisu mladi i naivni. Komične upadice su i dalje prisutne i efektne, a ukoliko postoji dom za Malazan, to je zasigurno Darudžistan. I čitaoca će podsetiti na povratak kući. Ova mesta i ljude poznajemo još iz „Mesečevih vrtova“ i „Sećanja na led“, te se „Zvon pasa“ odlično uklapa kao nastavak.
Erikson se takođe služi komikom više nego u prethodnim knjigama, možda kao protivteža dubljem filozofskom materijalu. To što piše iz različitih uglova prilično je urnebesno i luckasto. U nekim pasusima, kada piše iz perspektive životinja, vola ili konjske mušice, pitao sam se da li je skrenuo s uma. Srećom, on je majstor i sve mu polazi za rukom. Razume se, i Krup mu služi kao okvir u kome može da se razigra. Ne dešava se svaki dan da nas velikodušni Krup blagosilja svojim mudrim zapažanjima i talentom za govoranciju. Možemo da se radujemo svakom novom poglavlju, znajući da će nam prepodobni i blaženi Krup oslikati duh grada svojim eksplozivnim rečnikom. Hvala ti, Krupe.
Erikson je ovu knjigu nazvao „ključem celog serijala“. Pokušao je da serijal uzdigne na viši nivo od puke zabave, a u „Zvonu pasa“ naglašava čitav spektar mračnijih životnih puteva na koje s godinama ljudi zalutaju, i kakvu ulogu u tim trenucima imaju ljubav, saosećanje i oproštaj. Naročito kada je u pitanju preuzimanje velikog bremena u ime saosećanja. Erikson ne pruža konačne odgovore; samo ih valjano istražuje. Zbog toga ne želi da njegov serijal svrstavaju pod grimdark žanr, a ukoliko ga poredim sa Prvim zakonomDžoa Aberkrombija, smatram da serijal o Malazanu daje puno širu i obimniju sliku životnih iskustava i reakcija na tragediju, naspram nihilističke porno-drame koja je deo mnogih drugih serijala. Erikson vas tera da razmislite o sopstvenim iskustvima.
„Zvon pasa“ se takođe, više od svih ostalih knjiga o Malazanu, bavi životom posle smrti. U intervjuima Erikson navodi da je ovaj roman pisao dok je žalio za ocem i da je to imalo značajan uticaj na teme kojima se u knjizi bavi. Konačna sudbina duša u univerzumu Malazana istražena je dublje, a ispada da leži u rukama bogova, a oni pak zanimljivo postupaju. Krajnje odluke Kukulje i Mračne majke kao ishod imaju zaborav. A šta je tu smisao? Zato je zanimljivo što se pojavljuje novi bog u vidu Iskupitelja, lika poput Hrista, koji je spreman da svakome podari oproštaj, ali van okvira religije, bez osuđivanja ili usmerenja, što ga čini ranjivim.
Čak i posle oko 1000 stranica sve je neizvesno i ne znamo kuda priča vodi. Pojedinačna putovanja likova nisu previše uzbudljiva, ali je zato njihov emotivni razvoj dubok i prepun posledica. Svaka scena je veoma vešto osmišljena i dosta je fantastičnih, zapanjujućih trenutaka, ali svi smo se već dosad navikli da ovakav pristup epskoj fantastici traži ozbiljnu posvećenost od čitalaca. Međutim, s obzirom na to da je ovo osma knjiga u serijalu, Erikson ima veru u svoje čitaoce, dok mi zauzvrat imamo veru u njega da će sve uspešno privesti kraju.
Poslednjih 300 stranica nude možda i najveći splet događaja koji sam ikada pročitao u okviru epske fantastike. Ne samo da Erikson povezuje desetak različitih zapleta već stvara tako epske i značajne događaje, da u potpunosti menja metafizička pravila svog univerzuma. I na sve to ubacuje element ljudskosti sa temeljnim istraživanjem osećanja tuge, pružajući čitaocima neviđene emotivne naboje da su mi naposletku ipak pošle suze.
Autor: Džeroen Admiral
Izvor: jeroenthoughts.wordpress.com
Prevod: Đorđe Radusin
