Prikaz romana „Zver u nama“ Ive Kolege: Tražiti zver u zverinjaku
Kad više nije pitanje u kom se čoveku skriva zver, nego u kome je ona postala najkrvoločnija, mnogo teže od traženja igle u plastu sena postaje gonjenje zveri u sredini koja se i sama pretvorila u jedan zverinjak.
Misteriozni nestanak tinejdžerke Done Bilić samo je povod i podstrek za sagledavanje pravog lica naizgled idiličnog mesta nazvanog Iskra, ali i za razotkrivanje pravog lica svakog žitelja koji je na bilo koji način povezan sa životom nestale devojke.
Stoga se roman „Zver u nama“, koliko god delovao kao triler, može smatrati i psihološkom studijom jednog mentaliteta, pošto se kroz istragu i rekonstrukciju minulih događaja sagledava ne samo prošlost devojke kojoj su mnogi zavideli i imali želju da je uklone nego i prošlost njene porodice, njenih komšija i prijatelja, ali i prošlost dvojice inspektora koji su dobili zadatak da reše slučaj.
Stvorivši jedan definisan i pomalo izolovan svet u vidu primorskog mesta, Iva Kolega je zapravo načinila mikrokosmičku paradigmu savremenog života, društva, naravi, ambicija i predrasuda, jer sve što se dešava u Iskri, moglo bi se dešavati bilo gde na kugli zemaljskoj, a sve misli kojima su žitelji Iskre opsednuti, mogle bi lako da opsednu stanovnike bilo kog mesta, građane bilo koje države, pripadnike bilo koje klase i bilo koje generacije.
Kao što to često biva, jedan iznenadan i neobičan događaj pokreće pravu lavinu, ali u ovom slučaju ne toliko novih neobičnih događaja, koliko potisnutih sećanja, koja neočekivano isplivavaju na površinu i prete da naprave mnogo veće zlo i ostave mnogo veće posledice nego što se moglo očekivati.
Poput tvrdnje da se ludim smatra samo onaj čija se ludost ne poklapa sa ludošću većine, slično je i sa odnosom između zverinjaka i zveri, jer tamo gde iz svakog čoveka vreba zver, progonu je izložen samo onaj čije delovanje nije u interesu zajednice.
Nasuprot tome, često se mnogo krvoločnijim zverima dopušta da se hrane ljudskim mesom – ali i ljudskim umom, što ostavlja mnogo bolnije tragove – samo ako su dovoljno pritajene ili zaklonjene iza društvenog položaja čiji se autoritet i kredibilitet ne dovode u pitanje.
Ipak, ponekad je upravo razotkrivanje potisnutih trauma najbolji način da se zver dokrajči.
Sa druge strane, kad u čoveku ne bi bilo zverskog nagona, kako bi on uopšte mogao da razlikuje kada nastupa kao čovek, a kada kao zver.
Zato je Bog, izgleda, dao ljudima noć kako bi spoznali dan; dao im je mržnju kako bi najbolje razaznali šta je ljubav; dao im je bolest kako bi još više cenili zdravlje; zato je, najzad, u svakom čoveku stvorio i zver.
Iz ugla religije roman „Zver u nama“ kao da poručuje: neka baci kamen onaj u kome ne čuči zver – pa nije slučajno Iva Kolega već u naslovu istakla prvo lice množine, jer potragu za zveri treba početi u samom sebi i tek nakon toga goniti tuđe.
Obično u trilerima i psihološkim romanima postoji opasnost da nakon razrešenja zločina splasne uzbuđenje koje se dotad pri čitanju gradilo, ali u slučaju ovog romana, tek nakon rekonstrukcije misterioznog događaja kao da dolaze još napetije stranice i poglavlja, tim pre što je jedna od tajni (a neće biti spojler ako se spomene) i to što nestanak Done Bilić nije bila jedina misterija.
Ostaje i poneko pitanje koje svesno nije rešeno i na koje čitaoci moraju sami da odgovore, pa ako je i otkriveno kako čovek uspešno može pobediti zverski nagon u samome sebi, ipak tek treba razmišljati da li je za zločin kriva zver – ili je ipak kriv onaj koji je zveri dopustio da priđe svojoj nebranjenoj žrtvi.
Autor: Dušan Milijić
Misteriozni nestanak tinejdžerke Done Bilić samo je povod i podstrek za sagledavanje pravog lica naizgled idiličnog mesta nazvanog Iskra, ali i za razotkrivanje pravog lica svakog žitelja koji je na bilo koji način povezan sa životom nestale devojke.
Stoga se roman „Zver u nama“, koliko god delovao kao triler, može smatrati i psihološkom studijom jednog mentaliteta, pošto se kroz istragu i rekonstrukciju minulih događaja sagledava ne samo prošlost devojke kojoj su mnogi zavideli i imali želju da je uklone nego i prošlost njene porodice, njenih komšija i prijatelja, ali i prošlost dvojice inspektora koji su dobili zadatak da reše slučaj.
Stvorivši jedan definisan i pomalo izolovan svet u vidu primorskog mesta, Iva Kolega je zapravo načinila mikrokosmičku paradigmu savremenog života, društva, naravi, ambicija i predrasuda, jer sve što se dešava u Iskri, moglo bi se dešavati bilo gde na kugli zemaljskoj, a sve misli kojima su žitelji Iskre opsednuti, mogle bi lako da opsednu stanovnike bilo kog mesta, građane bilo koje države, pripadnike bilo koje klase i bilo koje generacije.
Kao što to često biva, jedan iznenadan i neobičan događaj pokreće pravu lavinu, ali u ovom slučaju ne toliko novih neobičnih događaja, koliko potisnutih sećanja, koja neočekivano isplivavaju na površinu i prete da naprave mnogo veće zlo i ostave mnogo veće posledice nego što se moglo očekivati.
Poput tvrdnje da se ludim smatra samo onaj čija se ludost ne poklapa sa ludošću većine, slično je i sa odnosom između zverinjaka i zveri, jer tamo gde iz svakog čoveka vreba zver, progonu je izložen samo onaj čije delovanje nije u interesu zajednice.
Nasuprot tome, često se mnogo krvoločnijim zverima dopušta da se hrane ljudskim mesom – ali i ljudskim umom, što ostavlja mnogo bolnije tragove – samo ako su dovoljno pritajene ili zaklonjene iza društvenog položaja čiji se autoritet i kredibilitet ne dovode u pitanje.
Ipak, ponekad je upravo razotkrivanje potisnutih trauma najbolji način da se zver dokrajči.
Sa druge strane, kad u čoveku ne bi bilo zverskog nagona, kako bi on uopšte mogao da razlikuje kada nastupa kao čovek, a kada kao zver.
Zato je Bog, izgleda, dao ljudima noć kako bi spoznali dan; dao im je mržnju kako bi najbolje razaznali šta je ljubav; dao im je bolest kako bi još više cenili zdravlje; zato je, najzad, u svakom čoveku stvorio i zver.
Iz ugla religije roman „Zver u nama“ kao da poručuje: neka baci kamen onaj u kome ne čuči zver – pa nije slučajno Iva Kolega već u naslovu istakla prvo lice množine, jer potragu za zveri treba početi u samom sebi i tek nakon toga goniti tuđe.
Obično u trilerima i psihološkim romanima postoji opasnost da nakon razrešenja zločina splasne uzbuđenje koje se dotad pri čitanju gradilo, ali u slučaju ovog romana, tek nakon rekonstrukcije misterioznog događaja kao da dolaze još napetije stranice i poglavlja, tim pre što je jedna od tajni (a neće biti spojler ako se spomene) i to što nestanak Done Bilić nije bila jedina misterija.
Ostaje i poneko pitanje koje svesno nije rešeno i na koje čitaoci moraju sami da odgovore, pa ako je i otkriveno kako čovek uspešno može pobediti zverski nagon u samome sebi, ipak tek treba razmišljati da li je za zločin kriva zver – ili je ipak kriv onaj koji je zveri dopustio da priđe svojoj nebranjenoj žrtvi.
Autor: Dušan Milijić
