Prikaz romana „Zločinački manifest“: Harlem gori, a ja živim na buretu baruta
Nastavak najavljene trilogije, koju je Kolson Vajthed započeo „Ritmom Harlema“, na scenu zbivanja vraća neke stare (anti)junake, u izmenjenim okolnostima (ili se barem tome nadaju) i na pragu nove decenije. Sedamdesete godine 20. veka obeležava nastavak urbanizacije i liberalizacije Njujorka, u čijoj se pozadini vrši kriminalizovanje društva, a korpucija cveta na najmaštovitije načine. U jeku borbe Afroamerikanaca za veću socijalnu jednakost, medijsku vidljivost i ljudsku prihvaćenost, njene metode su protivrečne i različito delotvorne.
Tako ulicama rastuće, pa preko noći rušene četvrti (samo da se opet podigne zarad pranja novca ili političkih poena vladajućih struktura), svakodnevno prolaze različite mode, ideologije i oblici angažovanosti – odzvanjaju, ostavljaju nepopravljivu štetu ili ohrabrujući trag. Dok stariji nostalgično i ogorčeno reaguju na postepeno gašenje posleratnog sveta, džez klubove zamenjuju ritam fanka i sve popularniji disko zvuk, bioskopske dvorane uporedo okupiraju holivudski blokbasteri i subverzivni radovi predstavnika geta, a novac cirkuliše od jedne strane do druge, bez mnogo nepromenljivih pravila. Crnačka oslobodilačka vojska, nasuprot Crnim panterima, pokušava da reforme ubrza izvođenjem radikalne revolucije. Beli i crni policajci, gangsteri i doušnici, nadmudruju se u neprestanoj igri trenutnih interesa.
Sve to posmatra Rej Karni, junak i prethodne knjige, sada vlasnik salona nameštaja već neko vreme distanciran od petljanja sa starim (takoreći porodičnim) „zanimanjem“. Pre svega zbog sigurnosti supruge Elizabet i stvaranja drugačijeg, čistijeg nasleđa za njihovu decu Mej i Džona, Karni se povukao, razvio novi posao i otkrio koliko zadovoljstva sadrži takva vrsta mira. Nažalost, koliko god nastojao da bude valjan primer, ne može se uvek uticati na to hoće li prošlost ponovo zakucati na vrata – i sa kakvim zahtevima. Ovo naročito važi za situaciju kada, poput Karnija, živite u srcu često i doslovno goruće gradske opštine.
Epizodična kompozicija romana obuhvata tri celine sa razmakom od po nekoliko godina, tokom kojih se Karniju vraćaju nužda, mogućnost, naposletku i interes da privremeno iznova zagazi u prljave vode kriminala. U priči iz 1971. Ringolevio, kako bi nabavio ulaznice za koncert ćerkine omiljene grupe Jackson 5, Karni mora da pripomogne starom znancu, (belom) detektivu Mansonu. Bezazleni cilj iziskuje prilično krvava sredstva, pa noćnu vožnju kroz kraj sa najopasnijim svratištima prati napetost u rangu najboljih trilera, aktivirajući svu junakovu snalažljivost pri spasavanju žive glave. Strane se iz trenutka u trenutak mogu promeniti, što znači da oprez mora biti konstantan.
Druga celina, Nefertiti T.N.T. (1973), na donekle crnohumoran način govori o snimanju filma sa temom prve afroameričke tajne agentkinje, koje se zakomplikovalo pošto glavna zvezda Lusinda Kol nestaje bez traga. Šef obezbeđenja na setu i nekadašnji saborac Karnijevog oca, Peper, poslat je da je pronađe i vrati. U ovom segmentu romana, dakle, Karni nije centralni lik, čak ni više od epizodnog (praktično samo izdaje prostor za deo snimanja), što u prvi plan izvodi druge
živopisne pojave: na primer, režisera-piromana poznatog kao Zipo, komičara Roska Poupa, mafijaša Činka... povezane u zamršenom sledu događaja.
Treći, završni deo zove se Likvidatori i odigrava se 1976. godine. Karnijeva namera da otkrije pozadinu paljenja zgrada po Harlemu, usput dodatno podstaknuta prezirom prema kandidatu za predsednika opštine i Elizabetinom (da su joj se roditelji pitali) nesuđenom suprugu Aleksandru Ouksu, udružuje ga s Peperom i vodi neočekivanim opasnostima. Iako na prvi pogled labavo ili tek simbolično, sva tri odeljka romana blisko su povezana kontinuitetom uličnog nasilja, zakulisnih podvala, fleksibilnim zakonima i pokušajima Karnija da ostane izvan svega. Ali koliko je zaista izvodljivo da pobegne od korumpiranosti sopstvenog odrastanja (otac sitni kriminalac i piroman, rano preminula majka), kompleksa porekla iz niže klase (za razliku od zaštićene i gospodstvene supruge) i društvenih kontakata koji mu se malo-malo pa vraćaju po savet, uslugu ili sa direktnom ucenom?
Karnijeve lične dileme i opservacije neodvojive su od prirode, brutalnosti, ritma samog grada, čije promene decenijama prati iznutra, sa neodobravanjem, uprkos svemu nemoćan i nevoljan da ga napusti. Otprilike kao da sedi na buretu baruta igrajući se šibicama, Karni se istovremeno gnuša pokvarenosti harlemskog društva i uživa u njegovoj neuništivoj, izvornoj duši, mada nešto drugačijoj nego pre. Njegove misaone reportaže su potpuno neulepšane, ali u odsustvu idealizacije donose ironizovanu lepotu prljavštine i krvi na licu voljenog, svog grada. Uostalom, sa njime se rado poistovećuje, ne jednom razmišljajući kako mu se očev zločinački manifest i nesvesno utisnuo u dušu do te mere da svaki trud, razumski potez ili snaga instinkta za opstankom, na nivou potisnutog sadrže i psihologiju, metode, nasleđe – krimosa.
Primećujući kako je sam grad bio bolestan, čekao vatru, dozivao je, Karni sadašnje surovosti sveta povezuje sa ranijim, u istim nedostacima prepoznajući tek novo lice: nasledni porok, koliko i manir delovanja. Važno je napomenuti da se tradicijska komponenta posebno ističe u završnoj priči, dok Njujork priprema proslavu dvestagodišnjice državne nezavisnosti (...i kamenje ima dužu istoriju, jedna je od junakovih opaski). Pored crnačke zajednice, analizi društva ne izmiču ni druge marginalizovane grupe građana, poput Latinoamerikanaca, siromašnih belaca, pa i pripadnika političke opozicije.
Ali ovo je i knjiga koja nenametljivo dočarava porodičnu ljubav, bliskost dugogodišnjih saradnika; čije su stranice ispunjene do zbunjivosti dinamičnim prepletom akcije, satire, prefinjenog šmeka sa kojim je oslikan noćni život sveta na prelazu iz romantično-boemskog u moderan, brz jednako na obaraču i gasu automobila. Vajthed je već sa „Podzemnom železnicom“ pokazao da raspolaže darom umetničkog služenja istini, bez revizionizma, preterivanja usled ostrašćenosti ili praćenja čisto ideološke matrice. Pored svega, njegov elegantan i fleksibilan stil doprinosi verodostojnosti opusa koji raste polako, ali sigurno. Bilo to sa zaokruživanjem trilogije ili nekim drugim povodom, nije preterano predvideti mu i treću Pulicerovu nagradu.
Autor: Isidora Đolović
Tako ulicama rastuće, pa preko noći rušene četvrti (samo da se opet podigne zarad pranja novca ili političkih poena vladajućih struktura), svakodnevno prolaze različite mode, ideologije i oblici angažovanosti – odzvanjaju, ostavljaju nepopravljivu štetu ili ohrabrujući trag. Dok stariji nostalgično i ogorčeno reaguju na postepeno gašenje posleratnog sveta, džez klubove zamenjuju ritam fanka i sve popularniji disko zvuk, bioskopske dvorane uporedo okupiraju holivudski blokbasteri i subverzivni radovi predstavnika geta, a novac cirkuliše od jedne strane do druge, bez mnogo nepromenljivih pravila. Crnačka oslobodilačka vojska, nasuprot Crnim panterima, pokušava da reforme ubrza izvođenjem radikalne revolucije. Beli i crni policajci, gangsteri i doušnici, nadmudruju se u neprestanoj igri trenutnih interesa.
Sve to posmatra Rej Karni, junak i prethodne knjige, sada vlasnik salona nameštaja već neko vreme distanciran od petljanja sa starim (takoreći porodičnim) „zanimanjem“. Pre svega zbog sigurnosti supruge Elizabet i stvaranja drugačijeg, čistijeg nasleđa za njihovu decu Mej i Džona, Karni se povukao, razvio novi posao i otkrio koliko zadovoljstva sadrži takva vrsta mira. Nažalost, koliko god nastojao da bude valjan primer, ne može se uvek uticati na to hoće li prošlost ponovo zakucati na vrata – i sa kakvim zahtevima. Ovo naročito važi za situaciju kada, poput Karnija, živite u srcu često i doslovno goruće gradske opštine.
Epizodična kompozicija romana obuhvata tri celine sa razmakom od po nekoliko godina, tokom kojih se Karniju vraćaju nužda, mogućnost, naposletku i interes da privremeno iznova zagazi u prljave vode kriminala. U priči iz 1971. Ringolevio, kako bi nabavio ulaznice za koncert ćerkine omiljene grupe Jackson 5, Karni mora da pripomogne starom znancu, (belom) detektivu Mansonu. Bezazleni cilj iziskuje prilično krvava sredstva, pa noćnu vožnju kroz kraj sa najopasnijim svratištima prati napetost u rangu najboljih trilera, aktivirajući svu junakovu snalažljivost pri spasavanju žive glave. Strane se iz trenutka u trenutak mogu promeniti, što znači da oprez mora biti konstantan.
Druga celina, Nefertiti T.N.T. (1973), na donekle crnohumoran način govori o snimanju filma sa temom prve afroameričke tajne agentkinje, koje se zakomplikovalo pošto glavna zvezda Lusinda Kol nestaje bez traga. Šef obezbeđenja na setu i nekadašnji saborac Karnijevog oca, Peper, poslat je da je pronađe i vrati. U ovom segmentu romana, dakle, Karni nije centralni lik, čak ni više od epizodnog (praktično samo izdaje prostor za deo snimanja), što u prvi plan izvodi druge
živopisne pojave: na primer, režisera-piromana poznatog kao Zipo, komičara Roska Poupa, mafijaša Činka... povezane u zamršenom sledu događaja.
Treći, završni deo zove se Likvidatori i odigrava se 1976. godine. Karnijeva namera da otkrije pozadinu paljenja zgrada po Harlemu, usput dodatno podstaknuta prezirom prema kandidatu za predsednika opštine i Elizabetinom (da su joj se roditelji pitali) nesuđenom suprugu Aleksandru Ouksu, udružuje ga s Peperom i vodi neočekivanim opasnostima. Iako na prvi pogled labavo ili tek simbolično, sva tri odeljka romana blisko su povezana kontinuitetom uličnog nasilja, zakulisnih podvala, fleksibilnim zakonima i pokušajima Karnija da ostane izvan svega. Ali koliko je zaista izvodljivo da pobegne od korumpiranosti sopstvenog odrastanja (otac sitni kriminalac i piroman, rano preminula majka), kompleksa porekla iz niže klase (za razliku od zaštićene i gospodstvene supruge) i društvenih kontakata koji mu se malo-malo pa vraćaju po savet, uslugu ili sa direktnom ucenom?
Karnijeve lične dileme i opservacije neodvojive su od prirode, brutalnosti, ritma samog grada, čije promene decenijama prati iznutra, sa neodobravanjem, uprkos svemu nemoćan i nevoljan da ga napusti. Otprilike kao da sedi na buretu baruta igrajući se šibicama, Karni se istovremeno gnuša pokvarenosti harlemskog društva i uživa u njegovoj neuništivoj, izvornoj duši, mada nešto drugačijoj nego pre. Njegove misaone reportaže su potpuno neulepšane, ali u odsustvu idealizacije donose ironizovanu lepotu prljavštine i krvi na licu voljenog, svog grada. Uostalom, sa njime se rado poistovećuje, ne jednom razmišljajući kako mu se očev zločinački manifest i nesvesno utisnuo u dušu do te mere da svaki trud, razumski potez ili snaga instinkta za opstankom, na nivou potisnutog sadrže i psihologiju, metode, nasleđe – krimosa.
Primećujući kako je sam grad bio bolestan, čekao vatru, dozivao je, Karni sadašnje surovosti sveta povezuje sa ranijim, u istim nedostacima prepoznajući tek novo lice: nasledni porok, koliko i manir delovanja. Važno je napomenuti da se tradicijska komponenta posebno ističe u završnoj priči, dok Njujork priprema proslavu dvestagodišnjice državne nezavisnosti (...i kamenje ima dužu istoriju, jedna je od junakovih opaski). Pored crnačke zajednice, analizi društva ne izmiču ni druge marginalizovane grupe građana, poput Latinoamerikanaca, siromašnih belaca, pa i pripadnika političke opozicije.
Ali ovo je i knjiga koja nenametljivo dočarava porodičnu ljubav, bliskost dugogodišnjih saradnika; čije su stranice ispunjene do zbunjivosti dinamičnim prepletom akcije, satire, prefinjenog šmeka sa kojim je oslikan noćni život sveta na prelazu iz romantično-boemskog u moderan, brz jednako na obaraču i gasu automobila. Vajthed je već sa „Podzemnom železnicom“ pokazao da raspolaže darom umetničkog služenja istini, bez revizionizma, preterivanja usled ostrašćenosti ili praćenja čisto ideološke matrice. Pored svega, njegov elegantan i fleksibilan stil doprinosi verodostojnosti opusa koji raste polako, ali sigurno. Bilo to sa zaokruživanjem trilogije ili nekim drugim povodom, nije preterano predvideti mu i treću Pulicerovu nagradu.
Autor: Isidora Đolović
