Margaret Atvud je kanadska književnica – romanopisac, za decu i odrasle, pesnikinja, književna kritičarka, višestruko nagrađivana, kako u Kanadi tako i šire. Dobitnica je francuskog ordena Legije časti, nagrade londonskog Sandej tajmsa, šest puta u najužem izboru za Bukerovu nagradu, dva puta ovenčana ovim priznanjem za romane „Slepi ubica“ 2000. i „Svedočanstva“ 2019. Književnu internacionalnu nagradu „Franc Kafka“ dobila je 2017. godine. Najpoznatija je po distopijskom romanu „Sluškinjina priča“ zato što je ekranizovan kao film i TV serija. Danas Margaret Atvud ima 82 godine, i dalje je kreativna i prisutna u književnoj javnosti.

Da li je muž, bračni ili životni partner, osoba od krvi i mesa ili muzejski eksponat kog treba katalogizovati, specifikovati, uvrstiti u oformljenu zbirku, konzervirati ili mu napraviti repliku, pitaju se dve glavne junakinje, kustoskinje prirodnjačkog muzeja, koje svoj život posmatraju i kroz artefakte koje proučavaju, a to su pre svega dinosaurusi koji su živeli: nastali i izumrli pre civilizacije ljudi. Otud naslov romana „Život pre čoveka“. To bi moglo biti spoljašnje značenje. Unutrašnje se dobija kada se iza reči „pre“ u naslovu umetne prisvojni pridev „mog“.

Kako je izgledalo doba nevinosti ovih žena, njihovo detinjstvo i bezbrižno devojaštvo, pre nego što su ga izabrani muškarci obojili, zaprljali i zamazali ratničkim bojama?

Ipak, roman o bergmanovskim prizorima iz bračnog života nije „žal za mladost“. On samo pokazuje da se ispod različitih slojeva vremena i nanosa na artefaktima pronađenim „in situ“ krije prava istina, nevidljiva bez pažljivog posmatranja i konzervatorskog tretmana pronađenog predmeta. Ispostavlja se da se mi ponekad lažno predstavljamo, da smo ranjivi tamo gde izgledamo najjači, zato što su naši kompleksi podigli tvrđavu, i da se naši potisnuti strahovi pretvaraju u aveti, monstrume i furije koje nas gaze, povređuju i šutiraju kada smo najranjiviji.

U pitanju je toliko puta ispričana priča o ljubavnom trouglu koji se multiplikuje, o majkama koje napuštaju svoju decu, o gubicima bližnjih, porodičnoj karmi koju ponavljamo, o suicidu, o ratnoj siročadi i ratnim veteranima, o emigrantima, silovateljima, provincijalcima, kvekerima, metodistima, jevrejstvu i polu-jevrejstvu, o brakovima i vezama, o svakodnevici koja melje, o računima koji se moraju platiti.

Koliko biti tolerantan u braku? I zbog čega? Zbog moralnih skrupula, dvostrukih standarda, finansijskih olakšica, inertnosti, straha od promena ili fobije od društvene osude?

Odavno je čovečanstvo prestalo da veruje u svetu tajnu braka, obeščastilo ga je i sekularizovalo. Brak ili razvod, pitanje je sad. Hamletovsko i ajnštajnovsko.

Atvudova u „Život pre čoveka“ ne govori o razvodu, već o besmislenosti ove institucije, koja se održava tolerisanjem preljube, ali i vršenjem njenim. Zar nije bolji dobar razvod od lošeg braka? Kao i kod vaspitanja dece, podjednako su loši zanemarivanje, maltretiranje i prezaštićenost.

U braku bi se bizarna situacija – tolerantnost prema bračnoj preljubi i njeno činjenje, moglo okarakterisati kao demonski pakt partnera koji stvara loš primer i sigurne traume kod dece, koja instinktivno osećaju potpis laži. Deca iz takvih brakova, pre i nakon razvoda, bez obzira na bračni status roditelja, izlaze u život traumatizovana, kao brodolomnici, spremna da ponove roditeljske greške. Pa vi onda istrajavajte u laži i dalje.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres