U romanu „Žena pod mesečinom“, Patriša Morisrou ponudila je očaravajuću priču svima onima koji cene Betovenovu muziku. Kroz glas svoje pripovedačice Julije Gvičardi, mlade žene koju je privlačio, zbunjivao i prema kojoj je ponekad bio snishodljiv, kompozitor se pojavljuje, ne kao titan, već kao potpuno ostvareni čovek od krvi i mesa.

Ćudljiv – da. Težak – svakako. Međutim, kroz Julijine reči i odnos koji su ostvarili, upoznajemo Betovena koji je, takođe, šarmantan, ranjiv i više nego uzdrman, ali koji je sposoban za nesvakidašnju nežnost, iako je bio poznat kao veoma velika prznica.

„Žena pod mesečinom“ je bez pogovora Julijina priča, a Morisrou je naslikala živopisni portret mlade žene koja je istovremeno bila ispred svog vremena, ali i sputana konvencijama. Duhovita i oštroumna, Julija je vrsni posmatrač ljudi i društvenih običaja i tradicija. Jasno nam je zašto se Betoven – ophrvan unutrašnjim konfliktima – zaljubio u nju. Međutim, Morisrouva vešto suprotstavlja Julijinu želju – i njihovu ljubav – pritiscima koje trpe od porodice, društvenih prilika, krvnih veza i novca (a kod nižih slojeva plemstva, novca nikad dosta) kako bi stvorila zaplete, spletke, strast i unutrašnje tenzije koje su me naterale da okrećem stranicu za stranicom (i zamišljam kako bi bilo sjajno da se ova knjiga pretoči u film).

Ja sam veliki obožavalac zabavnih i pronicljivih memoara koje je Morisrouova napisala, međutim, pitala sam se kako će se ona snaći u žanru fikcije. Kako se ispostavilo – i ona joj ide od ruke. Pažljivo istražena, knjiga „Žena pod mesečinom“ zadivljujuća je ljubavna priča koja u sebi sadrži i burne promene koje su zahvatile Evropu u osamnaestom veku. Većina vas zna da (kako je kasnije nazvana) Mesečeva sonata ima tri stava i da je ona klavirski komad koji je Betoven posvetio Juliji Gvičardi. Međutim, činjenica je da uopšte ne morate da volite Betovena da biste zavoleli ovu knjigu.

Izvor: Goodreads
Prevod: Nataša Đuričić Marković