Prikaz romana Vladimira Kecmanovića „Top je bio vreo“
Pisanje o ratu često je u književnim generacijama. Odnos sukoba i mira, prenategnute oscilacije u korist smrti, rapidna izmena okolnosti koja se sveti svakome ko nema rezervni plan u životu i uopštene slike koje slute na mrak iz kojeg se teško izlazi, projekcija je mnogih romana, od kojih su neki epski pa zahvataju širi plan kretanja, a drugi klasično suzbijeni u pozicije istraumiranih subjekata i porušenih gradova. Oba, pak, ako su dobro napisana nude duboki rez u psihopatološke lavirinte jednog društva. Takav je, po svemu sudeći, i „Top je bio vreo“ koji secira duboko pod kožu naših instrumentalizovanih strahova.
Roman je pisan onim istim stilom kojim se diče i prethodne autorove knjige: oštra rečenica čije se čitanje o glavu obija poput klina, urezanog u gusto zbijene daske centralnog problema; načelni stih ili njegova formativna sposobnost da priču gradi kao kratke pasaže; okrenutost ka onome u šta se oko samo može uveriti; osećaj za jednostavne iskaze i produbljivanje problema kroz ono šta se može razumeti. Kecmanović je time viđen kao realista, ali pre kao zapisničar u momentu provaljenih aluzija i diluzija. Ne preza ni od ničijeg suda, pa ni od onog koji bi jednako s njim bio u pravu.
Fabulativni tok je pozicioniran u ratnom Sarajevu. Nekadašnja prestonica „Jugoslavije u malom“ pokopana je u zimske bedeme i okupirana. Topovi pucaju sa sve četiri strane sveta i to je znak da je svet, s bilo koje pozicije okrenut, zagazio u krvoproliće. Kako to već biva - kod knjiga sa izvrištelim emocijama, u tonskom razmaku od utišanog jecaja do preplakane vriske - narativna uloga dodeljena je liku čijem je karakteru posvećena celokupna drama jednog besmislenog konflikta. To je mali dečak koji već rano upoznaje šta znači gubiti već u samim počecima.
Kecmanović sliku objektivizovane uzdrhtalosti pred svršenim činom postiže time što se nijednoj strani ne nudi kao arbitar, iako su „zelene beretke“ kao muslimanska (para)vojna formacija najbrojnija grupacija u svesno razjedinjenom ali mukama skopčanom društvu. Svaki delić te skupine kao da ima šta da kaže: Hrvati se uzdaju u muslimane kao saveznike koji su najaktivniji u donošenje neke drugačije budućnosti, Srbi u prirodno pravo da vladaju teritorijama koje su pohodili njihovi preci, a muslimani, pak, sami u sebe, jer znaju da je vera u Alaha najsvetije oružje protiv izopštenja iz poretka. Jedni druge ubijaju, iako su godinama zajedno živeli.
Mali Srbin sve upija i memoriše, kako kakav ratni reporter. Kroz njegova čula uliva se nesklad između vrline i mane, čiju granicu rat ionako briše. To je najbolje izraženo u scenama kada siroče ostaje bez stana, te je pravo privatne svojine ostalo bez svoga značaja, iako je vraćeno na snagu po slomu komunističke maskarade. Ta sloga, to bratstvo i jedinstvo, komadalo se u vihoru revolucije ološa koja je birala i izabrala pogodan trenutak da se na pozornicu uzpenje. A sve preko leđa jednog mališana koji je naprosto bačen u svet odraslih, bez sigurnosnih kočnica i vremena za prilagođavanje.
Kecmanović u vrlo visokom ritmu postiže identifikaciju sa čitaocima. Poistovećivanje je izmereno rečnikom koji ističe samo one bazične izlive. Subjekt ili plače ili se smeje; ili gubi ili dobija. Grad, opisan u nekoliko kratkih osvrta, geografski usputno ali kroz dušu njegovih žitelja- centralno, tvornica je duhova. Jedna razvaljena soba egzistencije „u kom zidovi imaju uši i u kom smrt dolazi kroz prozor. Kroz zid i na vrata.“
Iako se može čuti da je Kecmanović nacionalno opredeljeni pisac (po temi, po načinu na koji prikazuje našu stvarnost), on ipak nije napisao odu srpskoj histeriji, već fikcionalni antiratni program. Svoje protivljenje ratu prikazao je kao pobunu malih protiv velikih (večnost Davida i Golijata), i čak je i poslednja misao glavnog junaka- u cevi usmerenoj ka gradu- poziv na predaju sila tame, kojima se preko granata poručuje da je njihovo vreme isteklo. Reditelj istoimenog filma (Boban Skerlić) to je, opet, protumačio na neki drugi način (top se obraća nebesima), ali ni takav izuzetak nije poremetio sklad ovog romana. Sklad koji je, očito, u našem neskladu.
Autor: Ivan Đurđević
Roman je pisan onim istim stilom kojim se diče i prethodne autorove knjige: oštra rečenica čije se čitanje o glavu obija poput klina, urezanog u gusto zbijene daske centralnog problema; načelni stih ili njegova formativna sposobnost da priču gradi kao kratke pasaže; okrenutost ka onome u šta se oko samo može uveriti; osećaj za jednostavne iskaze i produbljivanje problema kroz ono šta se može razumeti. Kecmanović je time viđen kao realista, ali pre kao zapisničar u momentu provaljenih aluzija i diluzija. Ne preza ni od ničijeg suda, pa ni od onog koji bi jednako s njim bio u pravu.
Fabulativni tok je pozicioniran u ratnom Sarajevu. Nekadašnja prestonica „Jugoslavije u malom“ pokopana je u zimske bedeme i okupirana. Topovi pucaju sa sve četiri strane sveta i to je znak da je svet, s bilo koje pozicije okrenut, zagazio u krvoproliće. Kako to već biva - kod knjiga sa izvrištelim emocijama, u tonskom razmaku od utišanog jecaja do preplakane vriske - narativna uloga dodeljena je liku čijem je karakteru posvećena celokupna drama jednog besmislenog konflikta. To je mali dečak koji već rano upoznaje šta znači gubiti već u samim počecima.
Kecmanović sliku objektivizovane uzdrhtalosti pred svršenim činom postiže time što se nijednoj strani ne nudi kao arbitar, iako su „zelene beretke“ kao muslimanska (para)vojna formacija najbrojnija grupacija u svesno razjedinjenom ali mukama skopčanom društvu. Svaki delić te skupine kao da ima šta da kaže: Hrvati se uzdaju u muslimane kao saveznike koji su najaktivniji u donošenje neke drugačije budućnosti, Srbi u prirodno pravo da vladaju teritorijama koje su pohodili njihovi preci, a muslimani, pak, sami u sebe, jer znaju da je vera u Alaha najsvetije oružje protiv izopštenja iz poretka. Jedni druge ubijaju, iako su godinama zajedno živeli.
Mali Srbin sve upija i memoriše, kako kakav ratni reporter. Kroz njegova čula uliva se nesklad između vrline i mane, čiju granicu rat ionako briše. To je najbolje izraženo u scenama kada siroče ostaje bez stana, te je pravo privatne svojine ostalo bez svoga značaja, iako je vraćeno na snagu po slomu komunističke maskarade. Ta sloga, to bratstvo i jedinstvo, komadalo se u vihoru revolucije ološa koja je birala i izabrala pogodan trenutak da se na pozornicu uzpenje. A sve preko leđa jednog mališana koji je naprosto bačen u svet odraslih, bez sigurnosnih kočnica i vremena za prilagođavanje.
Kecmanović u vrlo visokom ritmu postiže identifikaciju sa čitaocima. Poistovećivanje je izmereno rečnikom koji ističe samo one bazične izlive. Subjekt ili plače ili se smeje; ili gubi ili dobija. Grad, opisan u nekoliko kratkih osvrta, geografski usputno ali kroz dušu njegovih žitelja- centralno, tvornica je duhova. Jedna razvaljena soba egzistencije „u kom zidovi imaju uši i u kom smrt dolazi kroz prozor. Kroz zid i na vrata.“
Iako se može čuti da je Kecmanović nacionalno opredeljeni pisac (po temi, po načinu na koji prikazuje našu stvarnost), on ipak nije napisao odu srpskoj histeriji, već fikcionalni antiratni program. Svoje protivljenje ratu prikazao je kao pobunu malih protiv velikih (večnost Davida i Golijata), i čak je i poslednja misao glavnog junaka- u cevi usmerenoj ka gradu- poziv na predaju sila tame, kojima se preko granata poručuje da je njihovo vreme isteklo. Reditelj istoimenog filma (Boban Skerlić) to je, opet, protumačio na neki drugi način (top se obraća nebesima), ali ni takav izuzetak nije poremetio sklad ovog romana. Sklad koji je, očito, u našem neskladu.
Autor: Ivan Đurđević
