Kada mi je prijatelj preporučio dela književnice Milene Sekulić Odalović, pomislila sam – zašto da ne? Odavno nisam čitala domaćeg pisca, još od školskog doba, i to ne zato što me nije interesovalo, već zato što je to bila obaveza. Osim Branka Ćopića, koji je umeo da provuče specifičan humor kroz svoja dela.

„Vetar sa Pirineja“ sam kupila sledeći dan nakon što se pojavio u knjižarama. Milena se potrudila da nas vrati u srednji vek, u najmračnije doba inkvizicije i njenih začetnika, u vreme kraljice Izabele i kralja Ferdinanda koji pod uticajem papista dozvoljavaju progon Jevreja iz Španije. Milena pokazuje zavidno znanje istorijskih činjenica, što je još jedan plus, koji njena dela čini visokoplasiranim u ponuđenom izboru književnih dela.

Ako sam mislila da me ništa ne može iznenaditi, opet sam se prevarila. Marija Luiza, riđokoso dete iz mešovitog braka Španca i Jevrejke, život provodi uz brižnog i požrtvovanog oca, u brdima Oho de Montanje, na obroncima Pirineja. Vlastelin i kraljevski ratnik don Rikardo ostavlja utisak snažnog i pravednog muškarca, ali i bezdušnog kada su žene u pitanju.

Vetar kroz sve svoje stranice nosi mrak, inkvizicijsku tamu, tugu tešku do neprebola. Da nije postojala malena naznaka i ohrabrenje naše divne Milene, verujem da bi knjiga još čekala na mojoj polici da smognem snage i hrabrosti za nastavak.

Ne, neću vam reći o čemu se radi, pročitajte sami. Reći ću vam samo da Milena iz dela u delo nadmašuje sebe, i da sa oduševljenjem čekam svaku njenu sledeću knjigu. Jedno pravo osveženje, sa studioznim romanima, sa više nego dobrom istorijskom podlogom, sa umetnošću dočaravanja toliko različitih vremenskih razdoblja i kultura, da se pitam da li ova spisateljica poseduje vremeplov – njene knjige su dostojne da budu sa najvećim klasicima književnosti. Ona nam daje nadu i vraća veru u plodne pisce, koji će nas godinama radovati svakim novim delom.

Autor: Dragana Kosanić