Prikaz romana „Veštice na putu“ Terija Pračeta: Sećate li se nekih svojih snova?
U „Vešticama na putu“ iz 1991. godine, romanu iz serijala o Disksvetu, Teri Pračet šalje svoje tri veštice – Baku Vedervaks, Nanu Og i Magrat Garlik – na putovanje u daleki grad. Glavna destinacija im je Genua, grad nalik Nju Orleansu, koji veštica opsednuta ogledalima po imenu Lilit pokušava da pretvori u neku vrstu Diznilenda na steroidima.
Već na prvim stranicama jasno je da je Pračet neposredno pre pisanja knjige boravio u Nju Orleansu – i očigledno se zaljubio u jedinstvenu, šašavo-ukusnu hranu tog grada.
Takođe je jasno da mu se tada nešto ozbiljno vrzmalo po glavi o pitanju „ušećerenih“ verzija bajki po receptu studija Volta Diznija – onih gde se sve završava „baš kako treba“, zla kraljica (ili maćeha, ili veštica) biva kažnjena, a junakinja i njen spasilac (jer, naravno, devojka mora imati svog spasioca) žive srećno do kraja života.
Već na prvim stranicama jasno je da je Pračet neposredno pre pisanja knjige boravio u Nju Orleansu – i očigledno se zaljubio u jedinstvenu, šašavo-ukusnu hranu tog grada.
Takođe je jasno da mu se tada nešto ozbiljno vrzmalo po glavi o pitanju „ušećerenih“ verzija bajki po receptu studija Volta Diznija – onih gde se sve završava „baš kako treba“, zla kraljica (ili maćeha, ili veštica) biva kažnjena, a junakinja i njen spasilac (jer, naravno, devojka mora imati svog spasioca) žive srećno do kraja života.
Ili…
Lilit pokušava da silom pretvori Genuu u grad kao iz bajke – otprilike onako kako su Lenjin, Staljin i njihova ekipa nametali totalitarizam. Bićeš srećan – ili…
U priči se pojavljuju i gospođa Gogol iz močvare, kao i Subota, zombi koji ima sopstvenu verziju „srećnog kraja“ za Genuu.
Tu je i devojka po imenu Ela, koju Lilit, kao njena „dobra vila“, odgaja da postane središte njenog savršenog bajkovitog sveta. Zbog beskrajnog ribanja kuhinje Ela dobija nadimak Emberela, što navodi Magrat da rezignirano pomisli:
Emberela, mislila je Magrat. Suđaja sam devojci čije ime zvuči kao nešto što se nosi po kiši.
Ništa nije sveto
Drugim rečima – Pračet u ovoj knjizi ruši sve što se u bajkama smatra „svetim“. Podsmeva se ideji da čovek mora da juri za nekom veštačkom bajkovitom srećom, čak i kad duboko u sebi zna da ona ne može biti stvarna i ma koliko ga upozoravale moćne veštice.
U jednom trenutku uvređena Magrat reći će Baki Vedervaks da „nema ništa loše u srećnim završecima“. Ali Baka će na to:
„Slušaj, srećni završeci su dobri ako ispadnu srećni. Ali ne možeš da ih praviš za druge ljude. Onda bi jedini način za srećan brak bio da im oboma odrubiš glavu čim izgovore ’Da’, jelda? Ne možeš da napraviš sreću… Možeš samo da napraviš završetak.“
Mutne vode
Kao što se to uvek od Pračeta očekuje, i „Veštice na putu“ prepune su urnebesnih bisera i duhovitih opaski. Recimo, kao ovaj opis močvare kod Genue:
U močvari su aligatori plutali poput mrlja pokvarenodupetske vode.
Ili trenutak kad Magrat mora munjevito da probudi Baku Vedervaks:
Buđenje Bake Vedervaks bio je impresivan prizor, koji nije videlo mnogo sveta.
Većina ljudi po buđenju protrčava kroz brzo, panično, podsvesno preslišavanje: ko sam ja, gde sam ja, ko je on/ona, blagi bože, zašto grlim policijski šlem, šta se desilo sinoć?
Ovo je stoga što je kroz ljude raspršena Sumnja. To je motor koji ih pokreće kroz život. Sumnja je elastična traka u maloj avio-maketi njihove duše, traka koju uvrću sve dok se ne uplete. Rano jutro najgori je period – usled onog malog trenutka panike zbog mogućnosti da ste „vi otplutali u noć, a nešto drugo se uselilo“. Tako nešto nikad se nije dešavalo Baki Vedervaks. Ona je prelazila iz sna pravo u pun pogon na svih šest cilindara. Nikad nije morala da traži sebe jer je uvek znala osobu koja je gledala.
Spontano stvaranje života
Ili kad Nana Og prvi put proba paprikaš u Genui:
Nana se odšetala do tamo i pogledala u kazan. Štošta je isplivavalo, pa ponovo tonulo. Boja je generalno bila smeđa. Mehuri bi se stvarali, rasli i pucali uz organsko „blop“. Ko zna šta se dešavalo u tom kazanu. Možda se spontano stvarao život.
Ili planinski venac kroz koji veštice prolaze na putu ka Genui?
U te planine zime su odlazile na svoj letnji odmor.
Kad bajke postanu košmari
Sve su to oni prepoznatljivi momenti duhovitosti koje svaki čitalac očekuje od Pračeta. Ali u ovom romanu krije se ozbiljnija poruka nego obično – o zabludi verovanja u priče.
Jer bajke su bezbrižne, slatke fantazije, zar ne? Ali kad malo bolje razmislimo – što Pračet od čitaoca zahteva – svaka bajka je samo san o sreći. A snovi, kao i priče, mogu biti i drugačiji…
Kako se tri veštice približavaju Genui, tako postaju sve uznemirenije.
U Genui neko se potrudio da snove pretvori u stvarnost. Sećate li se nekih svojih snova?
Autor: Patrik T. Rirdon
Izvor: patricktreardon.com
Prevod: Laguna
