Prikaz romana „Uzvišenost“: Šta će biti kada bude?
Mnogo je razloga zašto su fantastika, naučna i epska fantastika među najpopularnijim žanrovima danas. Ovakvi naslovi nas izmeštaju iz naše svakodnevice i stvarnog života, a osećaj spokoja koji dolazi s njima – nada da se sve loše stvari o kojima pišu ne mogu desiti nama – privlači publiku koja traži nešto drugačije, neobično, neočekivano, ali ipak donekle znano. Upravo se u tom spoju oneobičenog i poznatog krije šarm ovih dela, ali šta se dešava kada se ono što se u njima predstavlja kao nestvarno i nemoguće ipak preseli u domen realnosti, kao što se desilo sa stvarima o kojima su pisali Orvel, Klark, Balard i drugi velikani ovih žanrova? Jedan od mogućih odgovora na to pitanje nudi i roman „Uzvišenost“ Darka Tuševljakovića, autora koji u svojim delima na različite načine spaja našu stvarnost sa horizontima žanrovske književnosti.
Slično svojim ranijim romanima, i on ovde donosi dve ravni pripovedanja koje, sada, međutim, za razliku od „Jaza“ i „Jegermajstera“, ne odvaja u zasebne segmente i poglavlja, niti ih grafički drugačije predstavlja, već ih spaja u jedan jedinstveni narativni tok koji se sastoji iz dve priče koje se postepeno spajaju. Sa jedne strane se neimenovana protagonistkinja bori sa ljubavnim problemima i životom sa dementnom majkom, manifestujući brojne karakteristike života u Beogradu XXI veka i bazirajući se na kritički vrlo nastrojenom pogledu na naše društvo, mentalitet i ustaljene obrasce koji već decenijama kroje našu stvarnost. Drugi tok otkriva već prva rečenica romana – „U danu kada se drugi put rodio, moj otac je napunio šezdeset devet godina.“ – čime se u tekst već od starta uvodi korpus naučne fantastike. Neobične pojave koje ga prožimaju iskazane su i u naslovu dela, u ideji uzvišenosti koja se ostvaruje emotivnim povezivanjem ljudi u svetu romana pomoću aplikacije Kindred – aluzije na Tinder i društvene mreže koje upravljaju našim životima su očigledne – i njihovim „uzdizanjem“ u nešto više, što se na kraju kruniše dodatnim spajanjem na granici simbioze.
Inovacije koje ta aplikacija donosi iz korena menjaju odnose među individuama, osećanja koja ih pokreću i načine na koje stupaju u vezu, zbog čeka autor ističe da je „Kindred uveo svoja pravila u ljubavnu igru“, ali pod sve jačim velom misterije koja ga obavija. Ta misterija se s vremenom otkriva, a Tuševljaković uspeva da se, odlazeći dublje u domen naučne fantastike, sve više približi našem svetu, ali iz jednog iščašenog ugla. Događaji oko kojih gradi narativ su, skoro paradoksalno, istovremeno neverovatni i mogući, čime se dokazuje ideja da smo zapravo bliži naučnofantastičnim okvirima no što se to na prvi pogled čini. Usled svih neobičnosti koje nas okružuju, Kindred i njegove posledice su potpuno moguće, kao i reakcije na njega prikazane grupom Sunčevo pleme, što je upravo onaj element „Uzvišenosti“ koji krije najsnažniji kritički potencijal – naročito zbog toga što se radnja dešava u Beogradu u vrlo bliskoj budućnosti – koji bi čitaoce trebalo najviše da navede na promišljanje sopstvenih života i odluka u vremenu u kom zavisimo od tehnologije i njenog svakodnevnog prisustva.
Osim ove opšte, globalne priče, autor se bavi i ličnim dramama iz života protagonistkinje: njenim odnosom sa roditeljima, nasleđem njenog oca (piscem koji je iza sebe ostavio nekoliko važnih dela i dostigao status frenetičnog praćenja čitalaca i (ne)namernu vezu sa Sunčevim plemenom), njenim stavovima prema Kindredu i uzvišenima, te njenom nesposobnošću da pronađe bilo kakvo uporište i prostor spokoja. Njen identitet je neprestano između opšteg i konkretnog, od njenog imena i posla do njenog odnosa prema fantastičnim elementima u romanu i načina na koji reaguje na njih, a ova doza univerzalnosti daje „Uzvišenosti“ novu dozu prijemčivosti i povezanosti sa stvarnošću svih nas i odlikama mejnstrim književnosti. Tako ovaj roman uspeva da korespondira sa obe grupe čitalaca i poveže žanrovsko i nežanrovsko pisanje Darka Tuševljakovića snažnije nego raniji naslovi, dokazujući da se radi o njegovom možda i najuspelijem proznom ostvarenju do sada, ali i jednom od onih dela koje ne funkcionišu u granicama razmišljanja „šta bi bilo kad bi bilo“, već daju jedan od mogućih odgovora na pitanje šta će biti kada nadrealna budućnost koju opisuju postane naša sadašnjica.
Autor: Dragan Babić
Izvor: Kulturni dodatak Politike, 13. novembar 2021.
Slično svojim ranijim romanima, i on ovde donosi dve ravni pripovedanja koje, sada, međutim, za razliku od „Jaza“ i „Jegermajstera“, ne odvaja u zasebne segmente i poglavlja, niti ih grafički drugačije predstavlja, već ih spaja u jedan jedinstveni narativni tok koji se sastoji iz dve priče koje se postepeno spajaju. Sa jedne strane se neimenovana protagonistkinja bori sa ljubavnim problemima i životom sa dementnom majkom, manifestujući brojne karakteristike života u Beogradu XXI veka i bazirajući se na kritički vrlo nastrojenom pogledu na naše društvo, mentalitet i ustaljene obrasce koji već decenijama kroje našu stvarnost. Drugi tok otkriva već prva rečenica romana – „U danu kada se drugi put rodio, moj otac je napunio šezdeset devet godina.“ – čime se u tekst već od starta uvodi korpus naučne fantastike. Neobične pojave koje ga prožimaju iskazane su i u naslovu dela, u ideji uzvišenosti koja se ostvaruje emotivnim povezivanjem ljudi u svetu romana pomoću aplikacije Kindred – aluzije na Tinder i društvene mreže koje upravljaju našim životima su očigledne – i njihovim „uzdizanjem“ u nešto više, što se na kraju kruniše dodatnim spajanjem na granici simbioze.
Inovacije koje ta aplikacija donosi iz korena menjaju odnose među individuama, osećanja koja ih pokreću i načine na koje stupaju u vezu, zbog čeka autor ističe da je „Kindred uveo svoja pravila u ljubavnu igru“, ali pod sve jačim velom misterije koja ga obavija. Ta misterija se s vremenom otkriva, a Tuševljaković uspeva da se, odlazeći dublje u domen naučne fantastike, sve više približi našem svetu, ali iz jednog iščašenog ugla. Događaji oko kojih gradi narativ su, skoro paradoksalno, istovremeno neverovatni i mogući, čime se dokazuje ideja da smo zapravo bliži naučnofantastičnim okvirima no što se to na prvi pogled čini. Usled svih neobičnosti koje nas okružuju, Kindred i njegove posledice su potpuno moguće, kao i reakcije na njega prikazane grupom Sunčevo pleme, što je upravo onaj element „Uzvišenosti“ koji krije najsnažniji kritički potencijal – naročito zbog toga što se radnja dešava u Beogradu u vrlo bliskoj budućnosti – koji bi čitaoce trebalo najviše da navede na promišljanje sopstvenih života i odluka u vremenu u kom zavisimo od tehnologije i njenog svakodnevnog prisustva.
Osim ove opšte, globalne priče, autor se bavi i ličnim dramama iz života protagonistkinje: njenim odnosom sa roditeljima, nasleđem njenog oca (piscem koji je iza sebe ostavio nekoliko važnih dela i dostigao status frenetičnog praćenja čitalaca i (ne)namernu vezu sa Sunčevim plemenom), njenim stavovima prema Kindredu i uzvišenima, te njenom nesposobnošću da pronađe bilo kakvo uporište i prostor spokoja. Njen identitet je neprestano između opšteg i konkretnog, od njenog imena i posla do njenog odnosa prema fantastičnim elementima u romanu i načina na koji reaguje na njih, a ova doza univerzalnosti daje „Uzvišenosti“ novu dozu prijemčivosti i povezanosti sa stvarnošću svih nas i odlikama mejnstrim književnosti. Tako ovaj roman uspeva da korespondira sa obe grupe čitalaca i poveže žanrovsko i nežanrovsko pisanje Darka Tuševljakovića snažnije nego raniji naslovi, dokazujući da se radi o njegovom možda i najuspelijem proznom ostvarenju do sada, ali i jednom od onih dela koje ne funkcionišu u granicama razmišljanja „šta bi bilo kad bi bilo“, već daju jedan od mogućih odgovora na pitanje šta će biti kada nadrealna budućnost koju opisuju postane naša sadašnjica.
Autor: Dragan Babić
Izvor: Kulturni dodatak Politike, 13. novembar 2021.
