Prikaz romana „Utopia Avenue“
Očekujte neočekivano! Zar nije uvek tako sa svakim novim romanom Dejvida Mičela? Nakon „Nevidljivih sati“ i „Slejdove vile“ zasigurno nisam očekivala linearnu priču i moram priznati da me je to u početku nerviralo, čak i pomalo brinulo, jer sam se bojala da je Dejvid Mičel odlučio da napiše roman na konvencionalan način kako bi nam pokazao da on to može veličanstveno da uradi.
Na moje iznenađenje, nisam naišla na neočekivane čudne ili fantastične događaje u prve tri četvrtine romana. Ne može se reći ni da se nešto neobično dogodilo u poslednjoj četvrtini. Nekonvencionalne misli i duboki očaj dešavali su se samo u glavama ljudi, i bili su manje ili više nevidljivi.
Autor nam ispreda uzbudljivu priču o usponu psihodeličnog rok benda Utopia Avenue od ranih početaka u udaljenim gradovima Britanije 1967. godine, preko njihovih uspešnih nastupa u SAD u 1968. godini. Dejvid Mičel je zasigurno uživao dok je pisao, jer se oseti velika privrženost u karakterizaciji četvoro članova ovog benda. Oni su razigrani, izražavaju puno emocija, a ponekad i sentimentalnosti, ali uvek u granicama dobrog ukusa. Troje od njih imaju sjajan talenat za pisanje pesama, pa tačno možete da zamislite koliki osmeh je imao Dejvid Mičel dok je pisao tekstove tih pesama, kao i njihove razgovore sa svim velikim rok zvezdama tog vremena. Svi su tu, Dženis Džoplin, Lenard Koen, Brajan Džouns i mnogi drugi, i naravno Dejvid Bouvi koji je uvek delovao izgubljeno i pogubljeno. Najistaknutiji član benda je Holanđanin Jasper de Zut, bivši školarac iz Velike Britanije, i direktni potomak Jakoba de Zuta, koga smo upoznali u romanu „Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta“. Jasperovo mentalno stanje je osetljivo, čak i uznemirujuće, ali je njegov način sviranja gitare virtuozan i često ga zbog toga upoređuju sa Erikom Kleptonom. Kada shizofreni Jasper doživi nervni slom, fantastični elementi stupaju u priču, i to mi se baš dopalo iako sam osećala sažaljenje prema njemu. U poslednjem delu knjige narativni ton me je na momente podsećao na „Jakoba de Zuta“, zato što se i u tom romanu povremeno susrećemo sa natprirodnim pojavama.
Priče Dejvida Mičela nikada i ni na koji način nisu omeđene, ni fizičkim granicama, ni vremenom (bilo ono prošlo ili buduće), i zaista je prijatno ponovo se susresti sa starim prijateljima. Ljubitelji prethodnih romana Dejvida Mičela će ovde sa zadovoljstvom prepoznati Frobišera, Luizu Rej, Marinusa i još neke likove.
Ovaj roman na momente deluje previše dobro, ali Dejvidu Mičelu pisanje doista ide od ruke. Zaista mi se dopao ovaj roman, premda priznajem da sam pristrasna u pogledu pisanja Dejvida Mičela.
Izvor: Goodreads
Prevod: Kristijan Vekonj
Na moje iznenađenje, nisam naišla na neočekivane čudne ili fantastične događaje u prve tri četvrtine romana. Ne može se reći ni da se nešto neobično dogodilo u poslednjoj četvrtini. Nekonvencionalne misli i duboki očaj dešavali su se samo u glavama ljudi, i bili su manje ili više nevidljivi.
Autor nam ispreda uzbudljivu priču o usponu psihodeličnog rok benda Utopia Avenue od ranih početaka u udaljenim gradovima Britanije 1967. godine, preko njihovih uspešnih nastupa u SAD u 1968. godini. Dejvid Mičel je zasigurno uživao dok je pisao, jer se oseti velika privrženost u karakterizaciji četvoro članova ovog benda. Oni su razigrani, izražavaju puno emocija, a ponekad i sentimentalnosti, ali uvek u granicama dobrog ukusa. Troje od njih imaju sjajan talenat za pisanje pesama, pa tačno možete da zamislite koliki osmeh je imao Dejvid Mičel dok je pisao tekstove tih pesama, kao i njihove razgovore sa svim velikim rok zvezdama tog vremena. Svi su tu, Dženis Džoplin, Lenard Koen, Brajan Džouns i mnogi drugi, i naravno Dejvid Bouvi koji je uvek delovao izgubljeno i pogubljeno. Najistaknutiji član benda je Holanđanin Jasper de Zut, bivši školarac iz Velike Britanije, i direktni potomak Jakoba de Zuta, koga smo upoznali u romanu „Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta“. Jasperovo mentalno stanje je osetljivo, čak i uznemirujuće, ali je njegov način sviranja gitare virtuozan i često ga zbog toga upoređuju sa Erikom Kleptonom. Kada shizofreni Jasper doživi nervni slom, fantastični elementi stupaju u priču, i to mi se baš dopalo iako sam osećala sažaljenje prema njemu. U poslednjem delu knjige narativni ton me je na momente podsećao na „Jakoba de Zuta“, zato što se i u tom romanu povremeno susrećemo sa natprirodnim pojavama.
Priče Dejvida Mičela nikada i ni na koji način nisu omeđene, ni fizičkim granicama, ni vremenom (bilo ono prošlo ili buduće), i zaista je prijatno ponovo se susresti sa starim prijateljima. Ljubitelji prethodnih romana Dejvida Mičela će ovde sa zadovoljstvom prepoznati Frobišera, Luizu Rej, Marinusa i još neke likove.
Ovaj roman na momente deluje previše dobro, ali Dejvidu Mičelu pisanje doista ide od ruke. Zaista mi se dopao ovaj roman, premda priznajem da sam pristrasna u pogledu pisanja Dejvida Mičela.
Izvor: Goodreads
Prevod: Kristijan Vekonj
