Prikaz romana „Usta puna mora“: Kad tajne isplivaju
U uzbudljivom mediteranskom trileru Jurice Pavičića „Usta puna mora“ potraga za ubicom otvara svet prećutanih ratnih trauma i korumpirane sadašnjice, gde talasi ne izbacuju samo tela već i najmračnije istine.
More je kod Trogira izbacilo telo nepoznatog muškarca koga niko ne traži, čije lice niko u javnosti ne prepoznaje. Na samom početku knjige „Usta puna mora“ uobičajena zagonetka kriminalističkog romana hrvatskog pisca Jurice Pavičića postavljena je ovim tajanstvenim činom: Ko je pronađeni čovek? Ko ga je ubio i zašto? Pokreće se mehanizam kao kod svakog ubistva, koje, iako okončano a potom otkriveno, ostaje i dalje pretnja, sve dok se poterom za ubicom ne preobrati u javno delovanje.
Poteru u ovom slučaju ne preduzimaju nezainteresovana vlast i policija već nekadašnja legenda novinarstva, penzionisani Goran Najev, podstaknut bivšom mladalačkom ljubavi i profesionalnom radoznalošću. Traganje po Hrvatskoj i gudurama Bosne polako otkriva nekoliko „vlasnika tajne“ o zločinu u akciji Oluja. Učesnici se grčevito bore da ratni zločin ostane prećutan, ali ih, bez obzira na uspešnu umeštenost u novo društvo, strašna priča o prestupu opterećuje.
Novinar Najev nije heroj istine već čovek koji želi da se otme provincijskoj učmalosti i da ublaži svest o izgubljenoj povezanosti sa bivšim životom. I on je gubitnik tranzicije, usamljenik koji svedoči o društvu kojem i sam pripada i protiv čije se nemoralne ravnodušnosti bori. Prateći Najeva, neumornog progonitelja i ovaploćenje zajedničke savesti, iščekujući da moralna načela deluju u posleratnoj, navodno preporođenoj zajednici, čitalac je uvučen u događaje koji mu ne dozvoljavaju da, kao u klasičnim krimićima, „odozgo“ posmatra borbu sila u romanu. On priželjkuje (uzalud) teško dostižnu pravdu do koje se, izgleda, češće stiže u romanima nego u stvarnom životu.
Kako se od početka naslućuje počinilac, u centru romana „Usta puna mora“ ne nalazi se zagonetka klasičnog krimića već njene posledice. Uobičajena kompozicija žanra, kroz koji se prelamaju nedavni jugoslovenski rat i savremena posleratna zbivanja, postaje sredstvo analize društva koje rat nije očekivano popravio niti je doneo toliko traženi mir već ga je učinio bolesnim, sa pitanjem: Kome je inače dozvoljeno da govori o ratu?
Težište sa privatne istrage Najeva prelazi na pitanja ćutanja, zaborava i lažne normalnosti, što slede posle ratnih zločina. Sve se zna, ali se o tome ne govori. Društvo sa „proslavljenim herojima“ i uspešnim pojedincima ne želi da se sa tim suoči. Prećutkivanjem zločina se u stvari nastavlja rat, samo licemerno preobražen u kriminal i društvenu potkupljivost.
U melanholičnom, skoro elegičnom tonu kratkih rečenica ispunjenih telegrafskom napetošću, Mediteran se, slično romanima Olje Savićević Ivančević („Adio, kauboju“), Darka Tuševljakovića („Karota“) ili Tanje Stupar Trifunović („Duž oštrog noža leti ptica“) slika sa zloslutnim predznakom zavodljive i amoralne prirode. On je odraz uznemirene stvarnosti koja lako odbacuje, teško prašta i još se teže kaje. More nije simbol lepote već grobnica, metafora potisnutog, onoga što nikad neće biti izgovoreno.
Ne samo naslovom već i dubljim vezama, Pavičićeva knjiga je povezana sa romanom Branimira Šćepanovića „Usta puna zemlje“ iz 1974. godine. Kod obojice su more i zemlja sile koje osporavaju čoveku da svedoči i objasni sopstveni život i smrt. Oni sprečavaju da se sazna istina o postojanju i zločinu u obesmišljenom svetu bez savesti, gde je čovekov govor sve manje potreban.
Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 58
More je kod Trogira izbacilo telo nepoznatog muškarca koga niko ne traži, čije lice niko u javnosti ne prepoznaje. Na samom početku knjige „Usta puna mora“ uobičajena zagonetka kriminalističkog romana hrvatskog pisca Jurice Pavičića postavljena je ovim tajanstvenim činom: Ko je pronađeni čovek? Ko ga je ubio i zašto? Pokreće se mehanizam kao kod svakog ubistva, koje, iako okončano a potom otkriveno, ostaje i dalje pretnja, sve dok se poterom za ubicom ne preobrati u javno delovanje.
Poteru u ovom slučaju ne preduzimaju nezainteresovana vlast i policija već nekadašnja legenda novinarstva, penzionisani Goran Najev, podstaknut bivšom mladalačkom ljubavi i profesionalnom radoznalošću. Traganje po Hrvatskoj i gudurama Bosne polako otkriva nekoliko „vlasnika tajne“ o zločinu u akciji Oluja. Učesnici se grčevito bore da ratni zločin ostane prećutan, ali ih, bez obzira na uspešnu umeštenost u novo društvo, strašna priča o prestupu opterećuje.
Novinar Najev nije heroj istine već čovek koji želi da se otme provincijskoj učmalosti i da ublaži svest o izgubljenoj povezanosti sa bivšim životom. I on je gubitnik tranzicije, usamljenik koji svedoči o društvu kojem i sam pripada i protiv čije se nemoralne ravnodušnosti bori. Prateći Najeva, neumornog progonitelja i ovaploćenje zajedničke savesti, iščekujući da moralna načela deluju u posleratnoj, navodno preporođenoj zajednici, čitalac je uvučen u događaje koji mu ne dozvoljavaju da, kao u klasičnim krimićima, „odozgo“ posmatra borbu sila u romanu. On priželjkuje (uzalud) teško dostižnu pravdu do koje se, izgleda, češće stiže u romanima nego u stvarnom životu.
Kako se od početka naslućuje počinilac, u centru romana „Usta puna mora“ ne nalazi se zagonetka klasičnog krimića već njene posledice. Uobičajena kompozicija žanra, kroz koji se prelamaju nedavni jugoslovenski rat i savremena posleratna zbivanja, postaje sredstvo analize društva koje rat nije očekivano popravio niti je doneo toliko traženi mir već ga je učinio bolesnim, sa pitanjem: Kome je inače dozvoljeno da govori o ratu?
Težište sa privatne istrage Najeva prelazi na pitanja ćutanja, zaborava i lažne normalnosti, što slede posle ratnih zločina. Sve se zna, ali se o tome ne govori. Društvo sa „proslavljenim herojima“ i uspešnim pojedincima ne želi da se sa tim suoči. Prećutkivanjem zločina se u stvari nastavlja rat, samo licemerno preobražen u kriminal i društvenu potkupljivost.
U melanholičnom, skoro elegičnom tonu kratkih rečenica ispunjenih telegrafskom napetošću, Mediteran se, slično romanima Olje Savićević Ivančević („Adio, kauboju“), Darka Tuševljakovića („Karota“) ili Tanje Stupar Trifunović („Duž oštrog noža leti ptica“) slika sa zloslutnim predznakom zavodljive i amoralne prirode. On je odraz uznemirene stvarnosti koja lako odbacuje, teško prašta i još se teže kaje. More nije simbol lepote već grobnica, metafora potisnutog, onoga što nikad neće biti izgovoreno.
Ne samo naslovom već i dubljim vezama, Pavičićeva knjiga je povezana sa romanom Branimira Šćepanovića „Usta puna zemlje“ iz 1974. godine. Kod obojice su more i zemlja sile koje osporavaju čoveku da svedoči i objasni sopstveni život i smrt. Oni sprečavaju da se sazna istina o postojanju i zločinu u obesmišljenom svetu bez savesti, gde je čovekov govor sve manje potreban.
Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 58
