Prikaz romana „Umri, ljubavi!“: Šmek Agate Kristi u modernom Beogradu
Svojim novim romanom „Umri, ljubavi!“ Đorđe Bajić se vratio na velika vrata.
Jedino loše u vezi sa knjigama Agate Kristi je to što ih ima malo. Ne više od šezdeset i šest detektivskih romana i četrnaest zbirki priča. Kada ih jednom pročitamo, moramo krenuti od početka. Čak je i Sofi Hana, književnica koja radi na zvaničnim nastavcima avantura Herkula Poaroa, napisala tek četiri knjige.
Opštoj tragediji ovog slučaja trebalo bi dodati da se vremena menjaju, a sa njima i društvene vrednosti i granice (ne)prihvatljivog. Čak i oni koji budu izbegli izdanja knjiga Agate Kristi koje su američki izdavači cenzurisali, čitajući njena dela na trenutak će zastati, možda biti i zbunjeni, naročito kod nekih književnih pasusa britanske književnice nastalih u vreme kada je Imperija bila na zalasku. Ksenofobija, rasizam, mizoginija, homofobija bili su nešto gotovo normalno, a svakako prihvatljivo i tolerisano, u doba kada je Kristijeva stvarala. Tu je takođe, i danas gotovo iskorenjen, kružok junaka sastavljen od isključivo bele, strejt gospode i njihovih belih i ništa manje strejt dama i gospođica. Ovo može zasmetati mlađim čitaocima, koji nemaju nikakva sećanja ili veze sa svetom pre ovog današnjeg, kao i onima koji se, danas, prvi put susreću sa delima slavne britanske autorke.
Međutim, postoji jedno rešenje ovih problema. I čitaoci na srpskom govornom području su, donedavno, jedini imali privilegiju da osete novi dah stare dobre Agate.
Šmek Agate Kristi u srpsku književnost doneo je Đorđe Bajić svojim prvim krimićem „Žuta kabanica“. Ovaj srpski pisac i književni i filmski kritičar je u ovom romanu, koji je pobedio i na izboru za najbolju koricu domaćih autora koju je organizovao Bookvar magazin, gotovo oživeo duh Agate Kristi. Da stvar bude bolja, radnja romana je smeštena u svima poznatu sadašnjost i savremeni Beograd.
Nova blistava zvezda na književnom nebu bila je primećena i Bajić je veoma brzo stekao čitav niz poklonika koji su prepoznali i zavoleli šmek koji njegova priča u sebi ima.
Usledio je roman „Jedno đubre manje“, u kome je Bajić uspeo da podigne lestvicu kvaliteta na viši nivo. Ne samo kada je u pitanju takmičenje sa samim sobom već je autor svojim drugim krimićem postavio zadatak ostalim žanrovskim piscima da ga nadmaše.
Nakon toga sledi roman „Smrt u ružičastom“ u kome Bajić uspeva da održi dalju izgradnju svoje književne konstrukcije prilično stabilnom, iako se između drugog i ovog romana desila tektonska promena izdavača, urednika i celokupnog procesa i ritma nastanka priče.
Ovaj roman pomalo „pati“ od pokušaja da se stilski i tematski približi norveškom spisatelju Juu Nesbeu, a da se, istovremeno, ne naruši jedinstven autorski pečat samog Bajića. Koliko je ovaj iskorak bio uspešan, na čitaocima je bilo da procene, a autor nam je, kao svoj odgovor, ponudio knjigu koja je težište prebacila na recept koji je od početka savršeno funkcionisao.
„Umri, ljubavi!“, koji je nedavno objavila izdavačka kuća Laguna, roman je kojim nas Bajić vraća tamo gde je sve počelo. Klasičnim „agatakristovskim“ zapletima zaogrnutih u ruho modernog Beograda.
Početak knjige nas zatiče u ekskluzivnoj modnoj kući na Terazijama u kojoj bogata naslednica političkog moćnika bira venčanicu za predstojeću proslavu. Njen verenik, drsko zgodni maneken, strpljivo čeka u prizemlju, sve dok njegov leš ne bude pronađen u kabini za presvlačenje. Svega šest žena su tog dana bile prisutne u ovoj modnoj kući, a jedna od njih je ubica.
Već sama osnovna postavka asocira nas na klasične književne zaplete zbog kojih ljudi i zavole ovaj žanr.
Zločin pod misterioznim okolnostima je tu, a na inspektoru Nikoli Limanu, junaku-rekonvalescentu ranijih Bajićevih priča, je da, zajedno sa čitaocima, otkrije način, motiv i priliku za ubistvo, kako bi razotkrio i ubicu. Ili više njih.
Autor nam na svoj način, suptilan kako sam on ume, razotkriva svet glamura i bogatstva i pokazuje senke koje se nalaze iza scene. On nam u svojim pričama, naročito u ovoj poslednjoj, skicira svet van svetla pozornice i prikazuje nam ono šta se dešava kada se ta svetla ugase.
Jer ispod svih kostima, ma koliko glamurozni izgledali, svi smo samo ljudi od krvi i mesa.
Ljudi koji mogu da vole, da mrze, pa čak i da ubiju zbog jednog od ova dva razloga.
Zato Bajić ne odustaje i od onih emotivnih aspekata priče. Tu je, pre svega, ljubavna saga samog Nikole Limana koja je ovaj put, bolje nego ikada pre, integrisana u samu istragu. Osim ove, tu su priče o strasti i nekim drugim odnosima čitavog niza sporednih junaka kojima pisac prilazi sa podjednakom ljubavlju i pažnjom kao da su glavni nosioci radnje.
Romanom „Umri, ljubavi!“, zajedno sa najavljenim prerađenim reizdanjem knjige „Jedno đubre manje“ na kojem trenutno radi, Bajić završava i zaokružuje svoj prvi ciklus o Nikoli Limanu.
U najavi su novi romani sa istim likom koji će doneti mračniju atmosferu i gde će se autor usredsrediti na psihologiju samih likova.
Da li će se Đorđe Bajić u svojim novim pričama približiti nekim drugim majstorima žanra, ostaje da vidimo. Do tada možemo da uživamo u delima koje je već stvorio.
Koliki je značaj onoga što Bajić radi, može se videti i u tome što je izdavačka kuća YU biblioteka izabrala baš njegov roman „Smrt u ružičastom“ da ga, u prevodu Eli Gilić, objavi na engleskom jeziku i ponudi bukvalno celom svetu.
Đorđe Bajić odavno više nije incident na srpskoj književnoj sceni. Jasno je da je, na radost onih kojima je čitanje avantura i istraživanje novih predela, došao da ostane.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
Jedino loše u vezi sa knjigama Agate Kristi je to što ih ima malo. Ne više od šezdeset i šest detektivskih romana i četrnaest zbirki priča. Kada ih jednom pročitamo, moramo krenuti od početka. Čak je i Sofi Hana, književnica koja radi na zvaničnim nastavcima avantura Herkula Poaroa, napisala tek četiri knjige.
Opštoj tragediji ovog slučaja trebalo bi dodati da se vremena menjaju, a sa njima i društvene vrednosti i granice (ne)prihvatljivog. Čak i oni koji budu izbegli izdanja knjiga Agate Kristi koje su američki izdavači cenzurisali, čitajući njena dela na trenutak će zastati, možda biti i zbunjeni, naročito kod nekih književnih pasusa britanske književnice nastalih u vreme kada je Imperija bila na zalasku. Ksenofobija, rasizam, mizoginija, homofobija bili su nešto gotovo normalno, a svakako prihvatljivo i tolerisano, u doba kada je Kristijeva stvarala. Tu je takođe, i danas gotovo iskorenjen, kružok junaka sastavljen od isključivo bele, strejt gospode i njihovih belih i ništa manje strejt dama i gospođica. Ovo može zasmetati mlađim čitaocima, koji nemaju nikakva sećanja ili veze sa svetom pre ovog današnjeg, kao i onima koji se, danas, prvi put susreću sa delima slavne britanske autorke.
Međutim, postoji jedno rešenje ovih problema. I čitaoci na srpskom govornom području su, donedavno, jedini imali privilegiju da osete novi dah stare dobre Agate.
Šmek Agate Kristi u srpsku književnost doneo je Đorđe Bajić svojim prvim krimićem „Žuta kabanica“. Ovaj srpski pisac i književni i filmski kritičar je u ovom romanu, koji je pobedio i na izboru za najbolju koricu domaćih autora koju je organizovao Bookvar magazin, gotovo oživeo duh Agate Kristi. Da stvar bude bolja, radnja romana je smeštena u svima poznatu sadašnjost i savremeni Beograd.
Nova blistava zvezda na književnom nebu bila je primećena i Bajić je veoma brzo stekao čitav niz poklonika koji su prepoznali i zavoleli šmek koji njegova priča u sebi ima.
Usledio je roman „Jedno đubre manje“, u kome je Bajić uspeo da podigne lestvicu kvaliteta na viši nivo. Ne samo kada je u pitanju takmičenje sa samim sobom već je autor svojim drugim krimićem postavio zadatak ostalim žanrovskim piscima da ga nadmaše.
Nakon toga sledi roman „Smrt u ružičastom“ u kome Bajić uspeva da održi dalju izgradnju svoje književne konstrukcije prilično stabilnom, iako se između drugog i ovog romana desila tektonska promena izdavača, urednika i celokupnog procesa i ritma nastanka priče.
Ovaj roman pomalo „pati“ od pokušaja da se stilski i tematski približi norveškom spisatelju Juu Nesbeu, a da se, istovremeno, ne naruši jedinstven autorski pečat samog Bajića. Koliko je ovaj iskorak bio uspešan, na čitaocima je bilo da procene, a autor nam je, kao svoj odgovor, ponudio knjigu koja je težište prebacila na recept koji je od početka savršeno funkcionisao.
„Umri, ljubavi!“, koji je nedavno objavila izdavačka kuća Laguna, roman je kojim nas Bajić vraća tamo gde je sve počelo. Klasičnim „agatakristovskim“ zapletima zaogrnutih u ruho modernog Beograda.
Početak knjige nas zatiče u ekskluzivnoj modnoj kući na Terazijama u kojoj bogata naslednica političkog moćnika bira venčanicu za predstojeću proslavu. Njen verenik, drsko zgodni maneken, strpljivo čeka u prizemlju, sve dok njegov leš ne bude pronađen u kabini za presvlačenje. Svega šest žena su tog dana bile prisutne u ovoj modnoj kući, a jedna od njih je ubica.
Već sama osnovna postavka asocira nas na klasične književne zaplete zbog kojih ljudi i zavole ovaj žanr.
Zločin pod misterioznim okolnostima je tu, a na inspektoru Nikoli Limanu, junaku-rekonvalescentu ranijih Bajićevih priča, je da, zajedno sa čitaocima, otkrije način, motiv i priliku za ubistvo, kako bi razotkrio i ubicu. Ili više njih.
Autor nam na svoj način, suptilan kako sam on ume, razotkriva svet glamura i bogatstva i pokazuje senke koje se nalaze iza scene. On nam u svojim pričama, naročito u ovoj poslednjoj, skicira svet van svetla pozornice i prikazuje nam ono šta se dešava kada se ta svetla ugase.
Jer ispod svih kostima, ma koliko glamurozni izgledali, svi smo samo ljudi od krvi i mesa.
Ljudi koji mogu da vole, da mrze, pa čak i da ubiju zbog jednog od ova dva razloga.
Zato Bajić ne odustaje i od onih emotivnih aspekata priče. Tu je, pre svega, ljubavna saga samog Nikole Limana koja je ovaj put, bolje nego ikada pre, integrisana u samu istragu. Osim ove, tu su priče o strasti i nekim drugim odnosima čitavog niza sporednih junaka kojima pisac prilazi sa podjednakom ljubavlju i pažnjom kao da su glavni nosioci radnje.
Romanom „Umri, ljubavi!“, zajedno sa najavljenim prerađenim reizdanjem knjige „Jedno đubre manje“ na kojem trenutno radi, Bajić završava i zaokružuje svoj prvi ciklus o Nikoli Limanu.
U najavi su novi romani sa istim likom koji će doneti mračniju atmosferu i gde će se autor usredsrediti na psihologiju samih likova.
Da li će se Đorđe Bajić u svojim novim pričama približiti nekim drugim majstorima žanra, ostaje da vidimo. Do tada možemo da uživamo u delima koje je već stvorio.
Koliki je značaj onoga što Bajić radi, može se videti i u tome što je izdavačka kuća YU biblioteka izabrala baš njegov roman „Smrt u ružičastom“ da ga, u prevodu Eli Gilić, objavi na engleskom jeziku i ponudi bukvalno celom svetu.
Đorđe Bajić odavno više nije incident na srpskoj književnoj sceni. Jasno je da je, na radost onih kojima je čitanje avantura i istraživanje novih predela, došao da ostane.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
