Unutar svakog književnog dela može se naći barem jedna rečenica koja sama za sebe najbolje opisuje radnju, likove i smisao knjige, a u slučaju romana „Ugasiću svetlo“ to bi mogla biti rečenica u kojoj se jedna od glavnih junakinja karakteriše opaskom kako svet za nju odavno više nije postojao.

I koliko god da je roman prožet realističkim, a u mnogome i naturalističkim detaljima, Jovana Kuzmanović je radnju prvenstveno sačinila od momenata u kojima su glavni likovi toliko uronili u svetove koje su sami kreirali, da stvarni svet za njih zaista prestaje da postoji – a svako podsećanje na ono čime su svakodnevno okruženi kao da predstavlja poraz i potiranje onoga što stvaraju i onoga za šta veruju da su stvorili.

Ples, reč i slika čine svojevrsno trojstvo umetničkog izražavanja na kome je roman zasnovan, trojstvo koje je istovremeno i jedini način bekstva u savršenstvo (makar i u zamišljeno savršenstvo) od brojnih nedostataka i razočaranja.

Sonja kao plesačica, Aleksandar kao pisac i Jelena kao novinarka koja traži sebe kroz slikanje – njih troje svojim postupcima prkose događajima koji ih nemilice obeshrabruju, mada je svako od njih takođe i tipičan predstavnik sredine iz koje beži. Sve to na prvi pogled deluje paradoksalno, ali ipak je i taj stvarni svet, koji za troje junaka kao da ne postoji, još jasniji kad se iz njihove perspektive sagleda, kao što su i mnoge stvari (i to ne samo erotske fantazije – ali i one) jasnije kad su okružene mrakom nego kad su obasjane prejakom svetlošću.

A pošto svaka svesna odluka da se iz svetla ode u mrak nosi nesaglediv rizik i visoku cenu, stoga će Aleksandar, Jelena i Sonja morati da pređu trnovit put dok ih ne bude ispunilo potpuno zadovoljstvo.

Što je još važnije, to neće biti put koji se meri koracima, nego put koji se meri patnjama, suzama, razočaranjima, strahovima, slepim verovanjima, duhovnim otrežnjenjima, razorenim ljubavnim vezama, a naročito iskušenjima da se od samog puta odustane.

Donekle je i očekivano što se kroz razgovore i prepisku dvoje likova daje psihološki profil trećeg lika, jer tuđe se mane lakše uočavaju nego svoje, pa se stoga Aleksandar tek u očima Jelene i Sonje razotkriva kao moderni Petar Pan, odnosno kao večiti dečak kome zapravo odgovara da ne bude ozbiljno shvaćen niti da izađe iz mraka.

Sa druge strane, kroz Aleksandrovu ličnost još se jasnije sagledavaju ličnosti dveju glavnih junakinja, tim pre što se i u njihovim karakterima razaznaju Aleksandrove navike i osobine, naročito potajna želja da se što duže ostane u mraku.

Ipak, jedno je biti u svom mraku i tu stvarati sopstveni svet kroz slike, reči ili igru, a sasvim drugo izaći na svetlost, na podijum, na javni trg i obelodaniti plod svoje najdublje intime.

Paralelno sa ukrštanjem, ali i međusobnim nerazumevanjem triju umetničkih duša, teče i priča o egipatskom plavom lotosu, koji je odvajkada svedočio fatalnim momentima nesrećnih ljubavi – mada je redovno igrao i bitne uloge u njima. Tako se stvara utisak da su i nemiri troje glavnih junaka zapravo počeli u Egiptu, a možda i mnogo ranije, te da su u svakoj epohi što je u međuvremenu naišla takođe postojali bar po jedan Aleksandar, jedna Sonja i jedna Jelena, ali da je opet svako od njih bio jedinstvena i neponovljiva ličnost.

Da li će glavni junaci uspeti da do kraja sagledaju sopstveni mrak ili će ih sustići spoljašnja svetlost, to je posebno pitanje na koje bi svaki čitalac mogao imati drugačiji odgovor, ali jasno je da se najpre na svetlosti mora mnogo toga raščistiti pre nego što se zaista utone u potpuni mrak, čija je cena ponekad i smrtonosna. Zato u naslovu romana ne stoji da je nešto već učinjeno, nego je samo naznačeno da će biti, ali ostaje da se vidi (ili da se kroz mrak nazre) da li je odluka sprovedena u delo.

Autor: Dušan Milijić
Izvor: cupavakeleraba.com