Kriminalistički žanr je jasno određen: potreban je zločin (svejedno da li stvaran ili izmišljen) i potreban je neko ko taj zločin nastoji da razreši, bilo da je reč o privatnom istražitelju ili policajcu. Pa opet, u ovako postavljen okvir može da uđe mnogo toga: Sofoklov „Edip“ i Šekspirov „Hamlet“, „Zločin i kazna“ Dostojevskog i romani Artura Konana Dojla, Bolanjovi „Divlji detektivi“, trilogija Stiga Lašona „Milenijum“, ili Žorž Simenon sa svojim inspektorom Megreom, jedino što smo skloni da Dojla, Lašona i Simenona, bez dileme, svrstamo u žanr, dok bismo značajno oklevali da im pridružimo, recimo, „Hamleta“. Ako ostavimo po strani književno-istorijsku inerciju po kojoj se klasičnim ima smatrati ono delo koje nadilazi i svoje vreme i žanrovska određenja, ostaje da zahtevi žanra – što nije neupitno – unekoliko osiromašuju književno delo jer unapred iscrtavaju horizont očekivanja kao da je reč o igri poput ukrštenih reči u kojoj su pravila igre i rešenja dati, a na piscu i čitaocima je da ta pravila poštuju i slede kako bi došli do raspleta. Nežanrovsko delo, tome nasuprot, nema unapred propisane zahteve, a u jednoj od efektnijih formulacija velikim se drži onaj tekst koji izumeva sopstvena pravila. Ne postoje nikakve prepreke da se u to i takvo delo ubace i elementi krimi romana, kao kada u Bolanjovom nedovršenom remek-delu „2666“ pustinja Sonora guta leševe devojaka, a policija i privatni istražitelji pokušavaju da pronađu zločince, ali taj se roman, kao ni „Divlji detektivi“, uostalom, neće lako svrstati u žanr. Rejmond Čendler pak iz žanra ni ne izlazi.

Toliko o teoriji.

Siniša Soćanin piše poštujući zahteve žanra i isporučuje odličnu krimi priču. Iskusna inspektorka Sofija i njen mlađi kolega Petar suočavaju se sa nizom ubistava u Beogradu. Jedina veza između žrtava različite starosne dobi jeste to što su – pokazuje istraga – s policijskog stanovišta potpuno čisti. I ne samo to. Oni su, prema svim svedočenjima, bezazleni i dobri ljudi. Paralelnu istragu vodi i sestra jedne od žrtava, energična, svojeglava i brzoreka riđokosa devojka sklona odveć proizvoljnom povezivanju stvari, ali i vešta u tumačenju znakova, te se dve istrage nužno spliću. Najzad, u igru ulazi i snažni muškarac povređene glave koji svesti dolazi u bolnici, ali se ničega ne seća, čak ni svog imena. Kada se poveže s Riđokosom i kada otkrije da na neobičan način deluje na svoju okolinu, on beži iz bolnice, da bi se, uskoro, bez svoje volje, našao usred vrtloga istrage. Tri glavna lika opterećena su svojim privatnim životima, što zapletu daje dubinu – inspektorka se nije oporavila od samoubistva svoga muža, te se zbog toga sa strašću i udvostručenom energijom baca na slučaj – a nekoliko sporednih likova, predvođenih upečatljivim načelnikom kriminalističke policije, poput bočnih potpornih stubova učvršćuje glavni tok.

Ali ako krimi roman ima vrlo prepoznatljivu strukturu, te se svi pisci okreću oko iste osovine – zločin, rasvetljavanje zločina – šta je to što „Ubisvet“ čini različitim i izdvaja ga iz mora naizgled sličnih poduhvata? Jasno je da to nije, naprosto, tema. Ona je zadata, a odstupanja, uprkos impresivnoj maštovitosti kako zločinaca tako i pisaca, relativno su siromašna. Roman „Ubisvet“ retko ubedljivo ističe taj diferencijalni element: jezik. Siniša Soćanin pre svega je odličan pisac. Ne nagoni nas na čitanje to što je zaplet mnogo zanimljiv – iako se čitaocu zaronjenom u radnju čini da je tako – nego to što pisac ume, svojom dobro oblikovanom rečenicom, da postavi likove, te da ih, ne mešajući se u njihove živote, sledi kud god oni da krenu. Lik inspektorke Sofije impresivan je u svojoj svedenosti, a scena u kojoj sa kolegom Petrom i Riđokosom rekonstruiše vrlo neobičan zločin, čist je književni biser postavljen na dubokim psihološkim motivima. Dijalozi koje Soćanin proizvodi u pojedinim deonicama spektakularni su – tamo gde nisu spektakularni samo su odlični – replike su čiste, duhovite, jasne, rečenica je sigurna i čvrsta, nema viškova objašnjenja niti, s druge strane, „rupa“ u pripovedanju, radnja je logična, a likovi dosledno ispraćeni, dok je zagonetni bezimeni čovek, smešten između jurodivosti i paranormalnih sposobnosti, svojevrsna funkcija, sinapsa koja spaja različite segmente priče i, na nekim mestima, izvodi nas iz žanra. Ne jednom od upečatljivih mesta Riđokosa se susreće sa ubicom: „Oseti hladnu cev zarivenu u potiljak. Riđokosa zatvori oči i uzdahnu. To je to, pomisli. Bila je spremna za prasak, bez straha i osećanja. Odavno je odlučila da poslednje trenutke iskoristi da posmatra sebe. Smetalo joj je samo što je zadihana. Nije mogla dobro da se koncentriše. Kako si me pronašla?, povikao je. Govori, pucaću. Pucaj, reče mirno, i ne galami toliko, pokušavam da umrem.“

Autor: Ivan Milenković
Izvor: Vreme