„Ubistva u Beloj zemlji“ predstavlja treći deo u serijalu kriminalističkih romana o komesaru Žoržu Dipenu smeštenih u Bretanju, koja do sada čini dvanaest knjiga. Nemački pisac koji se krije pod pseudonimom Žan-Lik Banalek u novom romanu je dobrim delom zadržao koncept koji je ponudio u „Smrti na obali Bretanje“ i „Smrti u Pont Avenu“.

I ovog puta delo se sastoji od tri velika poglavlja pri čemu svako pokriva jedan dan istrage. Kao i prethodni naslovi, i „Ubistva u Beloj zemlji“ vrvi od plastičnih opisa lokalnog kolorita i ubedljivo skrojenih i valjano opisanih likova (među kojima se nalazi i kengur pobegao iz zoološkog rezervata kod Andore!). Takođe, ponovo se može i dobiti izvestan fragment specijalizovanog znanja, poput onog o proizvodnji soli u solanama, čiji opisi se protežu na čitave stranice, ali i sociološkog uvida u položaj solana u Francuskoj, počev od njihovih zadruga. Naravno da takav postupak nipošto ne znači pokušaj samosvrhovitog narativnog žongliranja, već tesno nudi kontekstualizovanje kriminalističkog slučaja, koji je ponovo prilično zamršen.

Žorž Dipen dobija iznenadan poziv od novinarke Lilu Breval koja sumnja da se u solani u Gerandu dešava nešto ilegalno u vezi sa solju. I zaista, ispostavlja se da su izvesna burad podmetnuta kako bi pokvarila proizvodnju i dovela do otkupa solane po smešnoj ceni. Dipen je pri istrazi ranjen, Lilu ubijena a njeno telo pronađeno na lokalnoj plaži; posle niza (ne)zasnovanih pretpostavki ispostavlja se da je pucač i egzekutor – sporedni lik na koga bi se malo čitalaca moglo opkladiti kao na ubicu. Možda se vlasnik solane Maksim najubedljivije „podigrava“ kao (ne)mogući vinovnik zločina.

Osim elemenata preuzetih iz potvrđeno uspešnog Banalekovog koncepta ustanovljenog diptihom o Bretanji, on kroz „Ubistva u Beloj zemlji“ nudi i značajne razlike u odnosu na knjige-prethodnice iz ciklusa. Najpre, čini se da je nešto manje prostora nego obično posvećeno istrazi. Ta razlika je diktirana ključnom razlikom: naprosto, Dipen ovog puta nije toliko u prvom planu. On je samo „gost“ na slučaju, dok glavna inspektorka Roz vodi neobičan vid istrage u kojem postavlja specijalizovana pitanja osumnjičenima i ne obraća očekivanu pažnju na njihove odgovore. Njena osornost i krajnja intrigantnost donose istrazi i samom romanu dodatnu dinamiku i logičniji ritam.

S druge strane, Roz se trudi da udalji Dipena od slučaja, što ovog višestruko skreće s koloseka: njeno mešanje doživljava lično jer je pokojnu Lilu doživljavao kao prijateljicu a planirao je da otputuje u Pariz kako bi sa svojom partnerkom Kler proslavio njen rođendan; na kraju krajeva, deluje zapanjen kako Rozinom otresitošću tako i činjenicom što je ranjen.

Tako se, na organski način, stari dobri Žorž Dipen od mrzovoljnog inspektora pretvara u gipkog džangrizala što pleni vlastitom ranjivošću i nesnalaženjem u uslovima u kojima mu je ugrožena nezavisnost delovanja. Pošto je on ipak glavni junak romana, on je i najbolji mogući posrednik Banalekove namere da zadrži ključne elemente pobedničkog koncepta i osveži ga novima kako se ne bi ponavljao.

Autor: Domagoj Petrović