Prikaz romana „Trn u grudima“
Beogradska Laguna nedavno je objavila novi prevod klasika ljubavne književnosti, romana prema kome je snimljena hit serija „Ptice umiru pevajući“ – „Trn u grudima“ Kolin Mekalou.
Iako ovaj roman svrstavaju među ljubavne priče (što on i jeste), „Trn u grudima“ se može čitati i kao porodična saga, kao priča o jednom vremenu i muškarcima i ženama koji su živeli tada u ogromnoj, prostranoj, meni potpuno fascinantnoj Australiji.
Kroz priču o Klirijevima, koji od nadničara postaju upravnici ogromnog imanja u Australiji, Kolin Mekalou piše i o istoriji Australije između dva svetska rata i životu posle Drugog svetskog rata. O ovcama i pašnjacima i ćudljivoj prirodi i suvim olujama i prerijskim požarima i kišama i mirišljavom cveću jarkih boja i muvama i stočarima i strigačima i sekačima trske.
Pre svega, „Trn u grudima“ je priča o ženama, o tome koliko mogu da budu komplikovane i snažne i krhke i zatvorene i večita enigma svojim najmilijima. Kroz sudbine tri generacije žena iz porodice Kliri, Kolin Mekalou piše o promašenim životima, propuštenim šansama, mukama, patnjama i teškoćama koje su žene u Australiji s početka XX veka trpele i hrabro podnosile. Ali i o ljubavi u svim njenim oblicima.
Čitateljke koje vole klasične ljubavne romane, uživaće u ovom pošto autorka uz Meginu i Ralfovu priču piše i o nesrećnim ljubavima Megine majke Fi i raspusnom životu Megine ćerke Džastin koja jedina na vreme spoznaje ljubav i uspeva da bude srećna. Meni se taj drugi deo romana više dopao sa sebičnom, samoživom, nezrelom Džastin i njenim Rajnerom koji veoma liči na Reta Batlera.
Ako pak volite istorijske priče i još one smeštene u Australiju, dok neko ponovo ne objavi „Grad kao Alis“ Nevila Šuta, bićete u prilici da uživate u predivnim opisima Australije između dva rata. Neki kritičari ukazivali su na nedopustivo odsustvo Aboridžina u romanu, ali iako shvatam da je to osetljivo politički korektno pitanje, meni oni u ovoj priči nisu nedostajali.
Na kraju krajeva, ako želim lekciju iz istorije, čitaću istorijske knjige i zapise. Od ovog romana dobila sam upravo ono što sam i želela, lepo napisanu priču o jednoj porodici i komplikovanim, intrigantnim ženama te porodice, o jednoj zemlji i načinu života koji je toliko drugačiji od svega meni poznatog, a sve to upakovano u ljubavnu priču.
Ako ste gledali seriju, obavezno pročitajte roman. Prisetićete se nekih lepših vremena i zašto ste netremice gledali u mali ekran i plakali, radovali se i patili zajedno sa junacima serije. Ako niste gledali seriju, dajte priliku romanu. Drugačiji je od instant-hitića od 250 strana koji nemaju ni dušu (ma koliko patetična ona bila), ni šmeka i šlifa. Pročitaćete nešto pisano drugačijim tempom i stilom, nešto što će vas naterati da usporite i da sanjarite.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
Iako ovaj roman svrstavaju među ljubavne priče (što on i jeste), „Trn u grudima“ se može čitati i kao porodična saga, kao priča o jednom vremenu i muškarcima i ženama koji su živeli tada u ogromnoj, prostranoj, meni potpuno fascinantnoj Australiji.
Kroz priču o Klirijevima, koji od nadničara postaju upravnici ogromnog imanja u Australiji, Kolin Mekalou piše i o istoriji Australije između dva svetska rata i životu posle Drugog svetskog rata. O ovcama i pašnjacima i ćudljivoj prirodi i suvim olujama i prerijskim požarima i kišama i mirišljavom cveću jarkih boja i muvama i stočarima i strigačima i sekačima trske.
Pre svega, „Trn u grudima“ je priča o ženama, o tome koliko mogu da budu komplikovane i snažne i krhke i zatvorene i večita enigma svojim najmilijima. Kroz sudbine tri generacije žena iz porodice Kliri, Kolin Mekalou piše o promašenim životima, propuštenim šansama, mukama, patnjama i teškoćama koje su žene u Australiji s početka XX veka trpele i hrabro podnosile. Ali i o ljubavi u svim njenim oblicima.
Čitateljke koje vole klasične ljubavne romane, uživaće u ovom pošto autorka uz Meginu i Ralfovu priču piše i o nesrećnim ljubavima Megine majke Fi i raspusnom životu Megine ćerke Džastin koja jedina na vreme spoznaje ljubav i uspeva da bude srećna. Meni se taj drugi deo romana više dopao sa sebičnom, samoživom, nezrelom Džastin i njenim Rajnerom koji veoma liči na Reta Batlera.
Ako pak volite istorijske priče i još one smeštene u Australiju, dok neko ponovo ne objavi „Grad kao Alis“ Nevila Šuta, bićete u prilici da uživate u predivnim opisima Australije između dva rata. Neki kritičari ukazivali su na nedopustivo odsustvo Aboridžina u romanu, ali iako shvatam da je to osetljivo politički korektno pitanje, meni oni u ovoj priči nisu nedostajali.
Na kraju krajeva, ako želim lekciju iz istorije, čitaću istorijske knjige i zapise. Od ovog romana dobila sam upravo ono što sam i želela, lepo napisanu priču o jednoj porodici i komplikovanim, intrigantnim ženama te porodice, o jednoj zemlji i načinu života koji je toliko drugačiji od svega meni poznatog, a sve to upakovano u ljubavnu priču.
Ako ste gledali seriju, obavezno pročitajte roman. Prisetićete se nekih lepših vremena i zašto ste netremice gledali u mali ekran i plakali, radovali se i patili zajedno sa junacima serije. Ako niste gledali seriju, dajte priliku romanu. Drugačiji je od instant-hitića od 250 strana koji nemaju ni dušu (ma koliko patetična ona bila), ni šmeka i šlifa. Pročitaćete nešto pisano drugačijim tempom i stilom, nešto što će vas naterati da usporite i da sanjarite.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
