Prikaz romana „Tri hleba nasušna“ Slavice Mastikose: Priča o dobroti
Bio je 13. novembar 2004. godine kada sam dobio na poklon prvo izdanje romana „Tri hleba nasušna“ objavljenog tada u jednoj drugoj izdavačkoj kući. Knjiga mi se zalepila za prste i nije me puštala iz toplog zagrljaja do poslednje stranice. Sećam se da sam prekidao čitanje da bih, iz tišine svoje sobe, utrčavao među ukućane ushićen, iznenađen obrtima i neretko uplakan prepričavao pročitano.
Znao sam da je roman autobiografski. I pitao se da li je moguće da život napiše takve priče. I kako je moguće sve to – preživeti. Da vam ne bih uskratio uživanje u čitanju, reći ću vam samo da je knjiga istinski spomenik srpskoj ženi – njenim kćerima, majkama i bakama.
Nebitno da li se zovu Radojka ili Marica, Vera, Nada ili Blaginja... Ova knjiga je oda plemenitosti i časti – tim danas pomalo zaboravljenim pojmovima i osobinama. O tome kako se bez ičega, osim hrabrosti, grade svoja četiri zida, kada noć presediš budan jer se od prevelike sreće ne može zaspati. O tome koliko je teško pozajmiti novac i kada na svojoj koži osetiš koliko to peče i boli. O Slavoniji. O Zemunu. O Krajini koja beše lepa i Bogu i Alahu. I o ugaslim ognjištima. Brđanima u ravnici i „ćoravim kutijama“. O zemlji u kojoj su milioni nas rođeni, a koje više nema. O tome koliko je rastegljiva reč strogo. O sećanjima na naše bake i njihove sobice koje su uvek nekako posebno mirisale. Prijatno. Neponovljivo. I u čijim škrinjama je uvek bilo mirišljave trave. I svim tim mirisima koji nam ostaju u nozdrvama čitav život. O tome da je u vuka uvek vučja narav. O zlostavljanju. O životu – onom stvarnom. Koji nam ipak poručuje – budi čovek. Budi dobar čovek. Sej ljubav – ljubav ćeš da žanješ.
Ali i postavlja pitanje (danas možda aktuelnije nego ikada pre) – da li čovek može biti srećan pored toliko nesrećnih oko sebe? Odgovora u ovoj knjizi nema – njih je onoliko koliko i čitalaca koji ovu knjigu budu čitali.
Noć je. Tišina je. Sve je mirno oko mene dok ovo pišem. Niotkuda se javlja Džejms Braun...
This is a man's world, this is a man's world
But it wouldn't be nothing, nothing without a woman or a girl...
Roman „Tri hleba nasušna“ je knjiga koja priča (bez obzira na činjenicu da je autobiografska i kako sama autorka na početku knjige kaže „i moja priča posebna je – što ne znači da sličnih nema“) o univerzalnoj, gotovo jevanđelskoj dobroti. Knjiga o radosti koja se deli i o tuzi koja se zadržava za sebe.
Ljubiteljima dobre knjige u svom okruženju sam nadahnuto pričao i preporučivao roman. Svoj primerak pozajmljivao sam znanima i njihovim poznanicima. Znam da je knjiga bila van moje kućne biblioteke nekoliko godina – dok je svi nisu pročitali. I svima njima je, posle čitanja romana, sopstveni krst izgledao mali i beznačajan.
Knjigu vam najiskrenije preporučujem za čitanje. Kada ste radosni i sve vam ide dobro u životu – da to još više cenite. Kada ste do koske očajni– da znate da ima još gore. Ženama pre svega. Muškarcima – još više.
Autor: Aleksandar Saša Jovanović
Znao sam da je roman autobiografski. I pitao se da li je moguće da život napiše takve priče. I kako je moguće sve to – preživeti. Da vam ne bih uskratio uživanje u čitanju, reći ću vam samo da je knjiga istinski spomenik srpskoj ženi – njenim kćerima, majkama i bakama.
Nebitno da li se zovu Radojka ili Marica, Vera, Nada ili Blaginja... Ova knjiga je oda plemenitosti i časti – tim danas pomalo zaboravljenim pojmovima i osobinama. O tome kako se bez ičega, osim hrabrosti, grade svoja četiri zida, kada noć presediš budan jer se od prevelike sreće ne može zaspati. O tome koliko je teško pozajmiti novac i kada na svojoj koži osetiš koliko to peče i boli. O Slavoniji. O Zemunu. O Krajini koja beše lepa i Bogu i Alahu. I o ugaslim ognjištima. Brđanima u ravnici i „ćoravim kutijama“. O zemlji u kojoj su milioni nas rođeni, a koje više nema. O tome koliko je rastegljiva reč strogo. O sećanjima na naše bake i njihove sobice koje su uvek nekako posebno mirisale. Prijatno. Neponovljivo. I u čijim škrinjama je uvek bilo mirišljave trave. I svim tim mirisima koji nam ostaju u nozdrvama čitav život. O tome da je u vuka uvek vučja narav. O zlostavljanju. O životu – onom stvarnom. Koji nam ipak poručuje – budi čovek. Budi dobar čovek. Sej ljubav – ljubav ćeš da žanješ.
Ali i postavlja pitanje (danas možda aktuelnije nego ikada pre) – da li čovek može biti srećan pored toliko nesrećnih oko sebe? Odgovora u ovoj knjizi nema – njih je onoliko koliko i čitalaca koji ovu knjigu budu čitali.
Noć je. Tišina je. Sve je mirno oko mene dok ovo pišem. Niotkuda se javlja Džejms Braun...
This is a man's world, this is a man's world
But it wouldn't be nothing, nothing without a woman or a girl...
Roman „Tri hleba nasušna“ je knjiga koja priča (bez obzira na činjenicu da je autobiografska i kako sama autorka na početku knjige kaže „i moja priča posebna je – što ne znači da sličnih nema“) o univerzalnoj, gotovo jevanđelskoj dobroti. Knjiga o radosti koja se deli i o tuzi koja se zadržava za sebe.
Ljubiteljima dobre knjige u svom okruženju sam nadahnuto pričao i preporučivao roman. Svoj primerak pozajmljivao sam znanima i njihovim poznanicima. Znam da je knjiga bila van moje kućne biblioteke nekoliko godina – dok je svi nisu pročitali. I svima njima je, posle čitanja romana, sopstveni krst izgledao mali i beznačajan.
Knjigu vam najiskrenije preporučujem za čitanje. Kada ste radosni i sve vam ide dobro u životu – da to još više cenite. Kada ste do koske očajni– da znate da ima još gore. Ženama pre svega. Muškarcima – još više.
Autor: Aleksandar Saša Jovanović
