Prikaz romana „Tri hleba nasušna“ Slavice Mastikose: Oda plemenitosti ljudskog duha
Nakon romana „Preludijum“ koji je postao svojevrsni književni hit, nagrađivana književnica i pesnikinja Slavica Mastikosa vraća nam se sa svojom verovatno najintimnijom pričom do sada – poetičan roman „Tri hleba nasušna“, koji je zapravo napisan kao njen književni debi pre dve decenije, posveta je njenom životu i porodici, požrtvovanom ocu i nežnoj pomajci, kao i majci koju je rano izgubila. Zbog dubine i kvaliteta, zrelosti i celovitosti, teško je poverovati da je ovaj roman bio književni prvenac ove književnice u rasejanju koja je za svoj kulturni doprinos našem narodu u inostranstvu ovenčana Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Ministarstva spoljnjih poslova.
Uz porodične fotografije koje prožimaju knjigu, priča nas na početku upoznaje sa Slavičinim roditeljima Miletom i Radojkom u prvim posleratnim, gladnim godinama. Mile je imao tu nesreću da ga na početku sukoba Nemci uhvate, te je rat proveo u logoru ili na prinudnom radu, što mu je na kraju, zapravo, i sačuvalo život. Opisujući sudbinu svoje porodice, Slavica nam predstavlja i društvena i politička dešavanja u zemlji toga vremena. Mile je Radojku upoznao u Zemunu, gde se posle rata doselio kod drugara, njenog brata. Svojim poetičnim i toplim opisima Slavica lako i uspešno dočarava prizore iz davno minulih vremena dajući im autentičnu patinu. Radojka, međutim, umire mlada, dok je Slavica bila još malecna. Kao da posleratne godine nisu bile dovoljno surove same po sebi.
Potom nam Slavica u priču uvodi i pomajku Maricu, opisujući nam njenu tešku mladost koju je provela služeći po tuđim kućama. Preživevši rat, muža monstruma i strahoviti pobačaj, Marica, nakon mnogo pretrpljenih muka koje bi slomile i mnogo slabija ljudska bića, konačno pronalazi mir i sreću kraj Mileta i Slavice na koju izliva svu ljubav koju je dugo nosila u sebi. Spojeni tugom i tragedijom, zajedno počinju da grade sopstvenu sreću. Požrtvovana, radna i po sve oko sebe blagorodna, Marica postaje melem za sve njihove rane. Život ih ni kasnije nije mazio: preživljavali su bolesti i siromaštvo, bedu i nepravdu, dizali se iz mrtvih, oporavljali negovani međusobnom ljubavlju. No život se, bio on težak ili lak, nastavlja i Slavica nam dalje dočarava svoje detinjstvo liričnim i vrlo nadahnutim jezikom i scenama koje će čitaoce dovesti i do suza.
Potresan i emotivan, ovo je roman koji govori o lekovitoj snazi ljudske dobrote i ljubavi. Dobro se dobrim vraća, glavno je geslo koje prožima redove ove epske porodične sage elegičnog prizvuka. Od izgradnje kuće, očevog odlaska u pečalbu, Slavičine mature i srednje medicinske škole, udaje, odlaska u Frankfurt, borbe da i sama postane majka uprkos gotovo nepremostivim preprekama, nižu se dalje događaji iz života porodice Mastikosa. Neki ispunjavaju srce toplinom, neki cepaju dušu, ali svaka od ispisanih rečenica uzdiže se kao spomenik ljudskoj dobroti, kao i istrajnosti i plemenitosti ljudskog duha, ali i nepokolebljivosti čovekove želje da se izbori za svoju sreću.
Autor: Miroslav Bašić Palković
Uz porodične fotografije koje prožimaju knjigu, priča nas na početku upoznaje sa Slavičinim roditeljima Miletom i Radojkom u prvim posleratnim, gladnim godinama. Mile je imao tu nesreću da ga na početku sukoba Nemci uhvate, te je rat proveo u logoru ili na prinudnom radu, što mu je na kraju, zapravo, i sačuvalo život. Opisujući sudbinu svoje porodice, Slavica nam predstavlja i društvena i politička dešavanja u zemlji toga vremena. Mile je Radojku upoznao u Zemunu, gde se posle rata doselio kod drugara, njenog brata. Svojim poetičnim i toplim opisima Slavica lako i uspešno dočarava prizore iz davno minulih vremena dajući im autentičnu patinu. Radojka, međutim, umire mlada, dok je Slavica bila još malecna. Kao da posleratne godine nisu bile dovoljno surove same po sebi.
Potom nam Slavica u priču uvodi i pomajku Maricu, opisujući nam njenu tešku mladost koju je provela služeći po tuđim kućama. Preživevši rat, muža monstruma i strahoviti pobačaj, Marica, nakon mnogo pretrpljenih muka koje bi slomile i mnogo slabija ljudska bića, konačno pronalazi mir i sreću kraj Mileta i Slavice na koju izliva svu ljubav koju je dugo nosila u sebi. Spojeni tugom i tragedijom, zajedno počinju da grade sopstvenu sreću. Požrtvovana, radna i po sve oko sebe blagorodna, Marica postaje melem za sve njihove rane. Život ih ni kasnije nije mazio: preživljavali su bolesti i siromaštvo, bedu i nepravdu, dizali se iz mrtvih, oporavljali negovani međusobnom ljubavlju. No život se, bio on težak ili lak, nastavlja i Slavica nam dalje dočarava svoje detinjstvo liričnim i vrlo nadahnutim jezikom i scenama koje će čitaoce dovesti i do suza.
Potresan i emotivan, ovo je roman koji govori o lekovitoj snazi ljudske dobrote i ljubavi. Dobro se dobrim vraća, glavno je geslo koje prožima redove ove epske porodične sage elegičnog prizvuka. Od izgradnje kuće, očevog odlaska u pečalbu, Slavičine mature i srednje medicinske škole, udaje, odlaska u Frankfurt, borbe da i sama postane majka uprkos gotovo nepremostivim preprekama, nižu se dalje događaji iz života porodice Mastikosa. Neki ispunjavaju srce toplinom, neki cepaju dušu, ali svaka od ispisanih rečenica uzdiže se kao spomenik ljudskoj dobroti, kao i istrajnosti i plemenitosti ljudskog duha, ali i nepokolebljivosti čovekove želje da se izbori za svoju sreću.
Autor: Miroslav Bašić Palković
