Nerado čitam dela fikcije koja se bave Holokaustom. Nije da mi je teško da čitam o tome, već me brine to što fikcijski opisi rizikuju da trivijalizuju ovo užasno poglavlje ljudske istorije ako se ne urade kako treba.

„Tetovažer iz Aušvica“ se čita kao fikcija, ali je roman zasnovan na intervjuima koje je spisateljica održavala tokom tri godine sa glavnim junakom, Lalijeom Sokolovim, u poznom dobu Lalijevog života. Kao Jevrejin koji je transportovan iz Slovačke u Aušvic, Lali je preživeo skoro tri godine u logoru pre nego što se rat završio. Većinu tog vremena zadatak mu je bio da tetovira brojeve na rukama Jevreja koji su dovedeni u logor. Ovim je imao pomalo povlašćen položaj po pitanju hrane i smeštaja, a takođe mu je bilo dozvoljeno da se malo slobodnije kreće, pa je bio u mogućnosti da razvije vezu sa zatvorenicom Gitom, koja je takođe preživela Aušvic. Venčali su se posle rata.

Lali je pristao da ispriča svoju priču uz upozorenje da ga ne osuđuje dok ne čuje celu priču. I ovo ukazuje na jezgro Lalijeve priče. Šta je potrebno da bi se preživelo na mestu poput Aušvica? A onda, kako rezonovati, kako odagnati krivicu za to što je preživeo kada ih je toliko umrlo?

Na kraju, iako je zasnovana na istinitim istorijskim događajima, „Tetovažer iz Aušvica“ se čita kao delo fikcije. To je Lalijevo sećanje na život tokom Drugog svetskog rata, onako kako ga je ispričao samom sebi. Čita se kao fikcija jer Lali u izvesnim trenucima deluje romantizovano ili doterano. Užasi su tamo, ali Lalijev jak karakter i instinkt za preživljavanje deluju veći od života.

Drago mi je što znam da su uspeli da nađu smisla za svoja užasna iskustva i da srećno žive dugo nakon Holokausta. Njihova priča je vredna čitanja.

Izvor: Goodreads
Prevod: Đorđe Radusinov