Prikaz romana „Telegrafska avenija“
„Telegrafska avenija“ Majkla Šejbona je dubok i duhovit roman, njegova pohvala stvarnom mestu: bulevaru u Severnoj Kaliforniji gde se Oukland – istorijski grad Afroamerikanaca – sreće sa Berklijem, čiji su stanovnici bela buržoazija, i, kako jedan od likova kaže, „svu svoju nadu u nebo spremni su da polože u ukus jajeta, ali samo ako ga je snela rasna kokoška“. Roman je podjednako i priznanje umetničkom stilu Kventina Trantina, čije filmove likovi proučavaju i čije teme začinjavaju strane ovog romana: kung fu, brojne filmske aluzije, kao i tema eksploatacije crnaca u filmovima iz sedamdesetih. Šejbon i Tarantino čine neverovatan duo, i dok su Tarantinovi filmovi puni razmetljivih erupcija nasilja, Šejbon unosi osećajnost u ovaj topli životni roman o očinstvu, u kojem se nasilje pojavljuje samo u nekoliko scena: dva živopisna rođenja, i jedne u kojoj petnaestogodišnjak mlati buckastog nasilnika drvenim mačem. Jedino bi knjiga samopomoći Andreja Tarkovskog bila veći oksimoron.
Šejbon je izgradio karijeru stvarajući velika, ambiciozna dela kroz različite žanrove, uz sjajne rezultate: u „Čudesnim avanturama Kavaliera i Kleja“ koristio je zvaničnu istoriju kao i tonu stripova da verno dočara američki život tokom i nakon Drugog svetskog rata, dok je roman „Yiddish Policemen’s “ dobro promišljeni eksperiment, detektivski noar roman o alternativnom svetu i jevrejskoj državi. Razmere same „Telegrafske avenije“ nisu ništa manje ambiciozne: Šejbon prelazi kroz razne slojeve ouklandske arheologije, od Mivoki Indijanaca, „koji žive svoj san, žive kao debeli medvedi, gomilajući svoje ostrige“, preko dolazaka crne srednje klase (dobrim delom zahvaljujući kompaniji Pulman koja je pravila spavajuća kola za voznu kompoziciju i zapošljavala crnce kao osoblje), pa sve do divljine u vreme Crnih pantera (afroamerička organizacija koja se borila protiv ugnjetavanja crnaca) i leta 2004, u koje je smeštena radnja ovog romana. Tehnološko okruženje u samom romanu nam čak pruža utisak da se radnja dešava bar deset godina ranije.
Glavni junak „Telegrafske avenije“ je Arči Stalings, otac i sin, povremeni basista, Afroamerikanac odrastao u Ouklandu. Sa svojim najboljim prijateljem belcem Netom Džafom, Arči poseduje prodavnicu po imenu „Broukland“ (sinteza reči Oukland i švorc) u kojoj prodaju polovne ploče, i to na mestu nekadašnje berbernice čije su stare mušterije i nostalgiju nasledili. Kao i mnogi drugi likovi u romanu, Arči i Net pripadaju grupi grupi „usamljenih muškaraca ujedinjenih u svojoj potrazi za potamnelom slavom iščezlog sveta“. Oni u stanju straha čekaju ono što Arči naziva „velikim talasom modernog kapitalizma.“
Arči takođe strahuje i od predstojećeg očinstva. Njegova trudna supruga, Gven, na samom početku priče hvata Arčija u preljubi, čime pokreće samo jedan od porodičnih zapleta koji se vrte oko Arčija kao roj ljutih osa. Njegov nemarni, uvek odsutni otac, jednokratna zvezda filmova o represiji nad crncima, Luter Stalings, posle mnogo godina drogiranja konačno se vraća u grad čist, praveći mutne planove o ponovnom ucenjivanju lokalnog političara informacijama o zajedničkoj prošlosti u Crnim panterima. Pojavljuje se i Arčijev četrnaestogodišnji vanbračni sin Titus, čije je postojanje Arči jedva primetio, koji iznenada stiže u Oukland, i započinje vezu sa Natovim voljenim sinom – Džulijusom. A Arčijev očuh, stari orguljaš, u to vreme završava smrvljen pod orguljama, dok pokušava da ih prenese na ugovorenu svirku, to jest politički skup kome će prisustvovati i Barak Obama, državni senator Ilinoisa. Kao da sve to nije dovoljno, Gven, koja radi sa Natovom ženom kao babica, eksplodira u besu pred rasističkim doktorom, čime pokrene lanac posledičnih događaja. A njihova mala radnja se nalazi na putu rastuće imperije koju je pokrenuo Gibson Gud, bivša sportska zvezda koji planira da dva bloka dalje izgradi novi, moderni tržni centar, sa velikom prodavnicom ploča.
Ima tu i tuge i napetosti, ali je svet „Telegrafske avenije“ siguran, ušuškan i u suštini smešan, dok povremeno izbija tarantinovski humor, na primer među gangsterima u pokušaju; tokom zasede blizu prodavnice krofni, huligan naglas razmišlja: „To je ozbiljna analiza, detaljno istraživanje. Medveđe šape (vrsta kolača) su moja, kako se kaže, kontrolna grupa. Ako su medveđe šape dobre, onda će standardne krofne biti još bolje.“ A najzabavniji odlomci opisuju mešavinu rasa i kultura u Ouklandu i Berkliju: na dan sahrane starog orguljaša, Arči i Net brinu kako da ispune želju preminulog u vezi sa muzikom na sahrani (jer, on je želeo kinesku grupu „Gruvački orkestar“).
„Ne, oni su bili rezervisani. Morao sam da odem u drugom pravcu. Unajmio sam jednu drugu ekipu, Gruvački orkestar, čuo si za njih?“
„One lezbejke?“
„Imaju set liste, znaju kako to Kinezi rade, himne i sve po redu. Kai, Kai Fijero, radi za Gven? Ona svira saks. Obećala mi je da će dostojno ispratiti gospodina Džonsa.“
„Ali ipak“, primeti Singlteri, „nije baš tražio lezbejke.“
Šejbonovo zapanjujuće pripovedanje je baš ono što čini „Telegrafsku aveniju“ tako zabavnom. Pri tome ne mislim na razmetljive odlomke, kao recimo 12 strana dugačku rečenicu koja sadrži zapažanja pobeglog papagaja, ili na uverljivu scenu ispričanu iz Obamine perspektive. Mislim na improvizovanu briljantnost koja se dešava na brojnim drugim mestima: osunčani listovi mlade žene „svetle kao zvona u duvačkoj sekciji“. Titusove uspomene su „razlomljene slike uhvaćene kao leptiri u mrežu njegovog uma.“ Tako se unutrašnjost cepelina Gibsona Guda „na skali tajnih jazbina nalazi negde između zlog genija posvećenog svetskoj dominaciji i razmetljivog mladog potomka nekog manjeg vlastelina.“ A u Arčiju, kome u trenutku gubitka voljenog očuha supruga ipak oprašta preljubu, „negde usred sveg tog šoka i tuge, postoje mali delovi radosti.“
Šejbona sam uvek doživljavala kao zabavnog pisca – njegovo lično zadovoljstvo i radoznalost uvek obogaćuju čitalačko iskustvo. Ovoga puta, međutim, njegova radoznalost nesumnjivo prevazilazi čitalačku: „Telegrafska avenija“ ostavlja utisak previše guste priče, ispunjena je digresijama koje sputavaju i usporavaju i inače komplikovan zaplet. Recimo, kada Gven otkrije Arčijevu preljubu: „'Poenta je u tome koliko je to ponižavajuće', čula je sebe kako mu govori, prizivajući ključni koncept iz moralnog zakonika svoje majke na tako istovetan način da se sledila, da su joj žmarci krenuli niz leđa, da ste mogli bez problema da okrenete kameru i pokažete Roda Serlinga kako stoji tamo iza stabla banane u saksiji u sablasnom oblaku dima cigarete..“
A pošto žena usred intenzivnog i napetog unutrašnjeg monologa teško da bi zastala da sebe zamisli sa kamerom Roda Serlinga, ovakvi detalji samo zbunjuju. Isto se može reći i za neke od brojnih usputnih priča o muzičkim pločama, teorijama muzike, kao i nagomilanim napomenama o savremenoj kulturi, kao kada Gven u načinu govora belog advokata primeti da on u priču „stila skupljenog iz odbačenog materijala rep ploča, Grejdija Tejta u seriji Senford i sin, trunke Martina Lorensa i onda, u srži, nečeg baš kičastog, možda Morgana Frimena u onoj dečjoj emisiji iz sedamdesetih.”
I, zahvaljujući Arčijevom magnetizmu, kao i obilju optimizma u Šejbonovom pisanju, sam zaplet teče uprkos ovom dodatnom teretu. Kada je, na samom kraju romana, internet već u punom zamahu, osećaj je pun nade na način koji već nagoveštava nostalgiju. Dečaci nastavljaju svoju prekinutu romansu kao izmišljeni likovi u internet svetu gde rasa, pol i seksualna orijentacija nisu teret, već stvar ličnog izbora. Za Arčija i Nata, prodaja preko interneta nudi način da dopru do ljubitelja ploča širom sveta željnih da poseduju „onaj mali delić svega što ste ikad izgubili, a koji oni mogu da vam vrate.“
A oni čiji su gubici zalečeni u „Telegrafskoj Aveniji“ jesu već otuđeni očevi i sinovi: Arči i otac koji ga je napustio; Arči i sin kojeg je on napustio, zajedno sa svojim novorođenim sinom, dok Arčijevo tek otkriveno shvatanje očinstva i dalje visi o koncu. Na samom kraju, Šejbonov roman sugeriše da prazninu u nama ne mogu da ispune predmeti, već samo roditeljstvo, i verovatno je otac i bio onaj koji je Arčiju nedostajao od samog početka.
Izvor: nytimes.com
Autor: Dušica Novaković
Šejbon je izgradio karijeru stvarajući velika, ambiciozna dela kroz različite žanrove, uz sjajne rezultate: u „Čudesnim avanturama Kavaliera i Kleja“ koristio je zvaničnu istoriju kao i tonu stripova da verno dočara američki život tokom i nakon Drugog svetskog rata, dok je roman „Yiddish Policemen’s “ dobro promišljeni eksperiment, detektivski noar roman o alternativnom svetu i jevrejskoj državi. Razmere same „Telegrafske avenije“ nisu ništa manje ambiciozne: Šejbon prelazi kroz razne slojeve ouklandske arheologije, od Mivoki Indijanaca, „koji žive svoj san, žive kao debeli medvedi, gomilajući svoje ostrige“, preko dolazaka crne srednje klase (dobrim delom zahvaljujući kompaniji Pulman koja je pravila spavajuća kola za voznu kompoziciju i zapošljavala crnce kao osoblje), pa sve do divljine u vreme Crnih pantera (afroamerička organizacija koja se borila protiv ugnjetavanja crnaca) i leta 2004, u koje je smeštena radnja ovog romana. Tehnološko okruženje u samom romanu nam čak pruža utisak da se radnja dešava bar deset godina ranije.
Glavni junak „Telegrafske avenije“ je Arči Stalings, otac i sin, povremeni basista, Afroamerikanac odrastao u Ouklandu. Sa svojim najboljim prijateljem belcem Netom Džafom, Arči poseduje prodavnicu po imenu „Broukland“ (sinteza reči Oukland i švorc) u kojoj prodaju polovne ploče, i to na mestu nekadašnje berbernice čije su stare mušterije i nostalgiju nasledili. Kao i mnogi drugi likovi u romanu, Arči i Net pripadaju grupi grupi „usamljenih muškaraca ujedinjenih u svojoj potrazi za potamnelom slavom iščezlog sveta“. Oni u stanju straha čekaju ono što Arči naziva „velikim talasom modernog kapitalizma.“
Arči takođe strahuje i od predstojećeg očinstva. Njegova trudna supruga, Gven, na samom početku priče hvata Arčija u preljubi, čime pokreće samo jedan od porodičnih zapleta koji se vrte oko Arčija kao roj ljutih osa. Njegov nemarni, uvek odsutni otac, jednokratna zvezda filmova o represiji nad crncima, Luter Stalings, posle mnogo godina drogiranja konačno se vraća u grad čist, praveći mutne planove o ponovnom ucenjivanju lokalnog političara informacijama o zajedničkoj prošlosti u Crnim panterima. Pojavljuje se i Arčijev četrnaestogodišnji vanbračni sin Titus, čije je postojanje Arči jedva primetio, koji iznenada stiže u Oukland, i započinje vezu sa Natovim voljenim sinom – Džulijusom. A Arčijev očuh, stari orguljaš, u to vreme završava smrvljen pod orguljama, dok pokušava da ih prenese na ugovorenu svirku, to jest politički skup kome će prisustvovati i Barak Obama, državni senator Ilinoisa. Kao da sve to nije dovoljno, Gven, koja radi sa Natovom ženom kao babica, eksplodira u besu pred rasističkim doktorom, čime pokrene lanac posledičnih događaja. A njihova mala radnja se nalazi na putu rastuće imperije koju je pokrenuo Gibson Gud, bivša sportska zvezda koji planira da dva bloka dalje izgradi novi, moderni tržni centar, sa velikom prodavnicom ploča.
Ima tu i tuge i napetosti, ali je svet „Telegrafske avenije“ siguran, ušuškan i u suštini smešan, dok povremeno izbija tarantinovski humor, na primer među gangsterima u pokušaju; tokom zasede blizu prodavnice krofni, huligan naglas razmišlja: „To je ozbiljna analiza, detaljno istraživanje. Medveđe šape (vrsta kolača) su moja, kako se kaže, kontrolna grupa. Ako su medveđe šape dobre, onda će standardne krofne biti još bolje.“ A najzabavniji odlomci opisuju mešavinu rasa i kultura u Ouklandu i Berkliju: na dan sahrane starog orguljaša, Arči i Net brinu kako da ispune želju preminulog u vezi sa muzikom na sahrani (jer, on je želeo kinesku grupu „Gruvački orkestar“).
„Ne, oni su bili rezervisani. Morao sam da odem u drugom pravcu. Unajmio sam jednu drugu ekipu, Gruvački orkestar, čuo si za njih?“
„One lezbejke?“
„Imaju set liste, znaju kako to Kinezi rade, himne i sve po redu. Kai, Kai Fijero, radi za Gven? Ona svira saks. Obećala mi je da će dostojno ispratiti gospodina Džonsa.“
„Ali ipak“, primeti Singlteri, „nije baš tražio lezbejke.“
Šejbonovo zapanjujuće pripovedanje je baš ono što čini „Telegrafsku aveniju“ tako zabavnom. Pri tome ne mislim na razmetljive odlomke, kao recimo 12 strana dugačku rečenicu koja sadrži zapažanja pobeglog papagaja, ili na uverljivu scenu ispričanu iz Obamine perspektive. Mislim na improvizovanu briljantnost koja se dešava na brojnim drugim mestima: osunčani listovi mlade žene „svetle kao zvona u duvačkoj sekciji“. Titusove uspomene su „razlomljene slike uhvaćene kao leptiri u mrežu njegovog uma.“ Tako se unutrašnjost cepelina Gibsona Guda „na skali tajnih jazbina nalazi negde između zlog genija posvećenog svetskoj dominaciji i razmetljivog mladog potomka nekog manjeg vlastelina.“ A u Arčiju, kome u trenutku gubitka voljenog očuha supruga ipak oprašta preljubu, „negde usred sveg tog šoka i tuge, postoje mali delovi radosti.“
Šejbona sam uvek doživljavala kao zabavnog pisca – njegovo lično zadovoljstvo i radoznalost uvek obogaćuju čitalačko iskustvo. Ovoga puta, međutim, njegova radoznalost nesumnjivo prevazilazi čitalačku: „Telegrafska avenija“ ostavlja utisak previše guste priče, ispunjena je digresijama koje sputavaju i usporavaju i inače komplikovan zaplet. Recimo, kada Gven otkrije Arčijevu preljubu: „'Poenta je u tome koliko je to ponižavajuće', čula je sebe kako mu govori, prizivajući ključni koncept iz moralnog zakonika svoje majke na tako istovetan način da se sledila, da su joj žmarci krenuli niz leđa, da ste mogli bez problema da okrenete kameru i pokažete Roda Serlinga kako stoji tamo iza stabla banane u saksiji u sablasnom oblaku dima cigarete..“
A pošto žena usred intenzivnog i napetog unutrašnjeg monologa teško da bi zastala da sebe zamisli sa kamerom Roda Serlinga, ovakvi detalji samo zbunjuju. Isto se može reći i za neke od brojnih usputnih priča o muzičkim pločama, teorijama muzike, kao i nagomilanim napomenama o savremenoj kulturi, kao kada Gven u načinu govora belog advokata primeti da on u priču „stila skupljenog iz odbačenog materijala rep ploča, Grejdija Tejta u seriji Senford i sin, trunke Martina Lorensa i onda, u srži, nečeg baš kičastog, možda Morgana Frimena u onoj dečjoj emisiji iz sedamdesetih.”
I, zahvaljujući Arčijevom magnetizmu, kao i obilju optimizma u Šejbonovom pisanju, sam zaplet teče uprkos ovom dodatnom teretu. Kada je, na samom kraju romana, internet već u punom zamahu, osećaj je pun nade na način koji već nagoveštava nostalgiju. Dečaci nastavljaju svoju prekinutu romansu kao izmišljeni likovi u internet svetu gde rasa, pol i seksualna orijentacija nisu teret, već stvar ličnog izbora. Za Arčija i Nata, prodaja preko interneta nudi način da dopru do ljubitelja ploča širom sveta željnih da poseduju „onaj mali delić svega što ste ikad izgubili, a koji oni mogu da vam vrate.“
A oni čiji su gubici zalečeni u „Telegrafskoj Aveniji“ jesu već otuđeni očevi i sinovi: Arči i otac koji ga je napustio; Arči i sin kojeg je on napustio, zajedno sa svojim novorođenim sinom, dok Arčijevo tek otkriveno shvatanje očinstva i dalje visi o koncu. Na samom kraju, Šejbonov roman sugeriše da prazninu u nama ne mogu da ispune predmeti, već samo roditeljstvo, i verovatno je otac i bio onaj koji je Arčiju nedostajao od samog početka.
Izvor: nytimes.com
Autor: Dušica Novaković
