„Tatarska pustinja“, najpoznatije delo italijanskog novinara, pisca i slikara Dina Bucatija, predstavlja najbolji mogući uvod u nesvakidašnje, onirične vode njegovog stvaralaštva. Reč je o romanu punom bizarnog odgađanja, u kome se prepoznaje snažan uticaj Kafkinog „Zamka“, ali koji ima vlastitu mučnu priču o gubitku, oklevanju i srušenim snovima. Zaplet – ako to tako možemo nazvati –  prati vojnika Đovanija Droga koji počinje službu u Tvrđavi Bastijani, planinskom uporištu na granici sa tatarskim teritorijama. Ovaj gordi ljermontovljevski junak, željan dokazivanja na bojnom polju, stigavši na odredište zatiče oronulo utvrđenje, izgrađeno da odoleva neprijatelju koga niko već generacijama nije video. Stanovnici ispostave vreme prekraćuju igrajući karte, prepirući se i izmišljajući sve zamršenija vojna pravila i lozinke. U slobodno vreme, oni besciljno zure u pustinju i razmenjuju anegdote o fatamorganama i nejasnim vizijama.

U takvim trenucima, Bucatijeva veličanstveno precizna proza poprima bremenitu atmosferu De Kirikove slike – uticaj koji je Valerio Zerlini oberučke prigrlio kada je 1971. snimao filmsku adaptaciju ovog romana. „Ugledao je geometrijske senke ambisa između bastiona“, piše Bucati, „ugledao je krhke mostove razapete između krovova, čudne zamandaljene kapije u ravni zidina, drevne zatvorene mašikule, duge ivice izuvijane godinama. Ugledao je, između lampi i baklji, na modroj pozadini dvorišta, ogromne i ponosne vojnike kako isukuju bajonete. Na belilu snega obrazovali su crne i nepomične redove, kao od gvožđa.“

Služba u Tvrđavi Bastijani je Drogov prvi zadatak, a nećemo vam mnogo pokvariti uživanje u čitanju ako otkrijemo da je i poslednji. On već po dolasku biva usisan u život sredine u kojoj su „strogi zakoni vojničkog života dostigli vrhunac ludila“. Jedan stariji vojnik savetuje ga da što pre napusti to mesto: „Komandant i mnogi drugi će ostati ovde do kraja – to vam je kao neka bolest.“ Drogo ipak ostaje, iako uviđa da „život u tvrđavi guta dane jedan za drugim, jedan istovetan drugom, jednakom vrtoglavom brzinom“. Bucati je tvrdio da mu je ideja za roman pala na pamet dok se dosađivao radeći u noćnoj smeni u listu Korijere dela sera, i da bi njegov smireni ton trebalo da naglasi užasnu brzinu kojom se život odvija dok smo zauzeti drugim planovima. Vreme prolazi, tvrđavu niko ne napada, a život u njoj se svodi na beskorisne patrole i ispunjavanje nesuvislih zapovesti. Na samom kraju, dok Drogo leži na samrtničkoj postelji, ponovo počinju da kolaju glasine o mogućem napadu Tatara.

„Tatarska pustinja“ se često pojavljuje na listama knjiga koje bi obavezno trebalo pročitati, uključujući i onu koju je pred kraj života sastavio Horhe Luis Borhes. Ova poslednja preporuka dovoljan je razlog da je potražite. Mora se ipak priznati da posle čitanja ovako jezivog, hipnotišućeg romana o večitom odlaganju nade, čovek počinje da se oseća pomalo utučeno pri samoj pomisli na čekanje.

Autor: Tim Martin
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković