Prikaz romana „Sveće gore do kraja“: Mračni plamen višedecenijske tajne
Šandor Marai, rođen početkom srebrnog veka, bio je jedan od najvećih mađarskih stvaralaca.
Voleo je zlatno doba Austrougarske, u kome je rođen, ne sluteći da se carevini bliži kraj, da propada jedno doba, jedna civilizacija. Bio je veoma popularan građanski pisac između dva rata. Objavio je desetak romana, biran za člana Akademije nauka Mađarske. U delima koje je stvarao četrdesetih godina prošlog veka izražavao je nostalgiju za izgubljenom zemljom u kojoj se rodio. Komunističke vlasti su ga prognale 1948. godine, te je emigrirao i ostatak života proveo na Zapadu, u Evropi i Americi, a budući da je bio antikomunist i antifašist, zauvek je izgubio domovinu.
I pored svega, teškog i neizvesnog emigrantskog života, bez izdavača, on je i dalje pisao pesme, eseje, romane, i stvorio impresivan opus koje se tek u naše vreme postepeno objavljuje.
Devedesetih godina prošlog veka posthumno se na engleskom jeziku, u Sjedinjenim Državama, objavljuju njegovi dnevnici i nekoliko romana, što dovodi do toga da ga književna kritika ponovo otkriva. Do danas su njegova dela prevedena na 35 jezika širom sveta.
Nakon smrti svoje supruge 1986. Marai se izolovao. Godine 1987. već je živeo sa kancerom u odmaklom stadijumu i njegova depresija se povećala kada je izgubio usvojenog sina Džona. Život je okončao hicem u glavu u Kaliforniji 1989. godine. Marai je počinio samoubistvo, star, bolestan, siromašan, sam, pišući do poslednjeg trenutka. Ovaj evropski Hemingvej, i pre svog tragičnog kraja, postao je deo evropskog književnog kanona 20. veka.
Stariji aristokrata i general Henrik, koji živi usamljeno i izolovano usred šume, od svog prijatelja iz detinjstva Konrada, koji je pre 41 godinu misteriozno nestao, prima pismo, a potom ga poziva na večeru u svoj zubom vremena načeti dvorac.
Pozornica je Mađarska početkom Drugog svetskog rata, vreme u kojem Marai piše svoje remek-delo.
Vi vidite starog aristokratu koji ne živi u sadašnjosti, već u zaustavljenom vremenu od pre četiri decenije kada su se prijatelji tako naglo razdvojili. Konrad je bez najave i zasigurno pobegao iz lova, i nije se vratio da dâ bilo kakvo objašnjenje svog postupka. Napušteni Henrik boravi još uvek u moćnoj carevini, kao deo njene razvlašćene i obesmišljene elite, a njegova sećanja osvežava njegova stara dadilja, koja je već ušla u desetu deceniju svog života.
Večera dva prijatelja, zakasnela četrdesetak godina, započinje uz svetlost sveća, u stilu i sjaju stare mađarske buržoazije. Ali kako noć odmiče, pretvara se u bespoštedno suđenje pridošlici.
Prijatelji od detinjstva, bez obzira na klasne razlike, jer je Konrad bio siromašan ali darovit muzičar, svirao je Šopena, i njih dvojicu oduvek je spajala odanost i naklonost, kasnije studiranje na Vojnoj akademiji, a nakon toga jedna žena: Henrikova supruga Kristina.
Kristina dugo u romanu „Sveće gore do kraja“ ostaje nepoznanica, ideal žene, oličenje čednosti i iskrenosti.
Uprkos gotičkoj atmosferi, čak hororu niskog intenziteta, obojica prijatelja kao da su sve vreme zapravo živeli za novi susret jer među njima postoji tajna posebne snage, a takođe su, posle svega što su zajedno proživeli a što je ostalo nedorečeno, osećali potrebu da jedan drugog pogledaju u oči.
A kakva je to tajna i ko je njen konačni vlasnik, ko je sudija, a ko optuženi, ko presuđuje i ko se presudi pokorava, moraćete da otkrijete sami, u bespuću velikih i nezaboravnih Maraijevih likova.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres
Voleo je zlatno doba Austrougarske, u kome je rođen, ne sluteći da se carevini bliži kraj, da propada jedno doba, jedna civilizacija. Bio je veoma popularan građanski pisac između dva rata. Objavio je desetak romana, biran za člana Akademije nauka Mađarske. U delima koje je stvarao četrdesetih godina prošlog veka izražavao je nostalgiju za izgubljenom zemljom u kojoj se rodio. Komunističke vlasti su ga prognale 1948. godine, te je emigrirao i ostatak života proveo na Zapadu, u Evropi i Americi, a budući da je bio antikomunist i antifašist, zauvek je izgubio domovinu.
I pored svega, teškog i neizvesnog emigrantskog života, bez izdavača, on je i dalje pisao pesme, eseje, romane, i stvorio impresivan opus koje se tek u naše vreme postepeno objavljuje.
Devedesetih godina prošlog veka posthumno se na engleskom jeziku, u Sjedinjenim Državama, objavljuju njegovi dnevnici i nekoliko romana, što dovodi do toga da ga književna kritika ponovo otkriva. Do danas su njegova dela prevedena na 35 jezika širom sveta.
Nakon smrti svoje supruge 1986. Marai se izolovao. Godine 1987. već je živeo sa kancerom u odmaklom stadijumu i njegova depresija se povećala kada je izgubio usvojenog sina Džona. Život je okončao hicem u glavu u Kaliforniji 1989. godine. Marai je počinio samoubistvo, star, bolestan, siromašan, sam, pišući do poslednjeg trenutka. Ovaj evropski Hemingvej, i pre svog tragičnog kraja, postao je deo evropskog književnog kanona 20. veka.
Stariji aristokrata i general Henrik, koji živi usamljeno i izolovano usred šume, od svog prijatelja iz detinjstva Konrada, koji je pre 41 godinu misteriozno nestao, prima pismo, a potom ga poziva na večeru u svoj zubom vremena načeti dvorac.
Pozornica je Mađarska početkom Drugog svetskog rata, vreme u kojem Marai piše svoje remek-delo.
Vi vidite starog aristokratu koji ne živi u sadašnjosti, već u zaustavljenom vremenu od pre četiri decenije kada su se prijatelji tako naglo razdvojili. Konrad je bez najave i zasigurno pobegao iz lova, i nije se vratio da dâ bilo kakvo objašnjenje svog postupka. Napušteni Henrik boravi još uvek u moćnoj carevini, kao deo njene razvlašćene i obesmišljene elite, a njegova sećanja osvežava njegova stara dadilja, koja je već ušla u desetu deceniju svog života.
Večera dva prijatelja, zakasnela četrdesetak godina, započinje uz svetlost sveća, u stilu i sjaju stare mađarske buržoazije. Ali kako noć odmiče, pretvara se u bespoštedno suđenje pridošlici.
Prijatelji od detinjstva, bez obzira na klasne razlike, jer je Konrad bio siromašan ali darovit muzičar, svirao je Šopena, i njih dvojicu oduvek je spajala odanost i naklonost, kasnije studiranje na Vojnoj akademiji, a nakon toga jedna žena: Henrikova supruga Kristina.
Kristina dugo u romanu „Sveće gore do kraja“ ostaje nepoznanica, ideal žene, oličenje čednosti i iskrenosti.
Uprkos gotičkoj atmosferi, čak hororu niskog intenziteta, obojica prijatelja kao da su sve vreme zapravo živeli za novi susret jer među njima postoji tajna posebne snage, a takođe su, posle svega što su zajedno proživeli a što je ostalo nedorečeno, osećali potrebu da jedan drugog pogledaju u oči.
A kakva je to tajna i ko je njen konačni vlasnik, ko je sudija, a ko optuženi, ko presuđuje i ko se presudi pokorava, moraćete da otkrijete sami, u bespuću velikih i nezaboravnih Maraijevih likova.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres
