Odavno nisam pročitala knjigu u toku jedne noći, ali ova me je toliko očarala da nisam ni pomišljala da skrenem pogled sa stranica da bih proverila koliko je sati. Svaki roman Kolin Huver ima nešto posebno što ga izdvaja od drugih: glasnu poeziju, originalnu muziku, ispovesti iz masa koje prate originalnu umetnost; tako ni ova knjiga nije bez tog nečeg dodatnog.

Tejst upoznaje Majlsa. Među njima nema ljubavi, nisu čak ni prijatelji, ali ih vezuje izražena, neosporna, fizička privlačnost. I to im izgleda odgovara. Majls ne želi ljubav, Tejt za nju nema vremena - preostaje im seks. Taj dogovor oboma zvuči savršeno dok god se pridržavaju prostih pravila koje je Majls postavio: ne pitaj me o mojoj prošlosti i ne planiraj ništa sa mnom.

Da li je zaista lako pridržavati se tih „prostih“ pravila?

Nije. Ono posebno što uzdiže „Surovu ljubav“ iznad drugih sličnih romana su poglavlja ispričana iz Majlsove perspektive. Knjiga u tim poglavljima deluje drugačije, pripovedanje je nekako neizbalansirano, ali sa namerom. U Majlsovim poglavljima tekst deluje eksplicitno detinjasto, ali je i dalje oštar i jasan. I sve do samog kraja romana, ako smo dobro pazili, nećemo zaista shvatiti koja je bila namera Kolin Huver. To je jedan od onih trenutaka kada ostanete bez daha, ruka vam poleti prema ustima kako bi prigušila uzvik: slika je konačno cela, svaki užasni deo je našao svoje mesto i to ni najmanje niste očekivali. I tada shvatite da ste ponovo „huverovani“.

Majls je bez sumnje najtužniji lik koga je Huverova do sada stvorila i njegova priča je duboko potresna. Roman je pun napetosti, emotivne i seksualne, i sam Majls često nije nimalo prijatan čovek. Način na koji se ponaša prema Tejt je namerno bolan, opravdan onim što skriva. Ipak, kao čitaoci imamo uvid u Majlsovu stranu koju Tejt ne vidi pa smo spremni i da mu oprostimo loše stvari koje radi, dok istovremeno imamo simpatije prema zamci u koju se Tejt uhvatila.

Kolin Huver je spisateljica koja definitivno postaje bolja sa svakim romanom. Njene reči uspevaju da vas emotivno pogode i ne plaši se da probija granice. Postoji doza očaja u romanu koja je bila neprijatna za čitanje. Ali biti čovek je ponekad i to: biti očajan, besan i ružan. Ljudski nemiri u punom sjaju i dopao mi se svaki njihov delić.

Autor: Tereza Smit
Prevodilac: Dragan Matković
Izvor: https://theresasmithwrites.com