Prikaz romana „Strah i njegov sluga“
Reč „vampir“ je jedina srpska reč koja je postala internacionalizam. Na zapadu je prvi put zabeležena 1724. godine, u izveštaju komisije koja je istraživala slučaj povampirenja izvesnog Petra Blagojevića koji je „pio krv“ žiteljima sela u okolini Beograda. Vesti o ovom neobičnom slučaju dospele su i do Beča, izazvavši pravu senzaciju. S vremenom, vampiri su zaposeli stranice svetske književnosti, pojavivši se u poznatim delima Polidorija („Vampir“, 1819), Le Fanua („Karmila“, 1872) i Stokera („Drakula“, 1897).
Nemrtve krvopije su i ranije inspirisale srpske pisce (vidi – Ana Radin: „Motiv vampira u mitu i književnosti“), ali znatno sporadičnije nego što se moglo očekivati, imajući u vidu da se radi o predanju duboko ukorenjenom na ovim prostorima. Mirjana Novaković je romanom „Strah i njegov sluga“ u srpsku književnost na velika vrata vratila vampire – dobro poznati kanon upotpunivši dobrodošlim postmodernim ukrasima.
Preuzimajući neke od važnih elemenata čuvene pripovetke Milovana Glišića „Posle devedeset godina“, Mirjana Novaković u svom romanu prepliće priče dva naratora – antropomorfnog Đavola koji, u strahu od Strašnog suda, pokušava da spreči uskrsnuće mrtvih, i nesrećno zaljubljene austrijske princeze, bačene u grotlo balkanskih intriga.
Najčuveniji srpski vampir Sava Savanović se pojavljuje nakratko, ali on nije glavni predmet interesovanja spisateljice. Vampiri u romanu „Strah i njegov sluga“ imaju različite pojavne oblike i ponekad je teško razlučiti lažne od pravih – oni uglavnom nastanjuju transcendentnu dimenziju između jave i sna, prošlosti i budućnosti, nije ih lako opisati – što omogućava različite pristupe i tumačenja proze Mirjane Novaković.
Mešajući istorijsko i mitsko, realno i fantastičko, autorka stvara delo visoke intertekstualnosti koje se otima tačnom žanrovskom određivanju. Pažljiviji i načitaniji pronaći će u romanu brojne posvete delima klasične svetske i srpske književnosti („Novi zavet“, Danteovu „Božanstvenu komediju“, Andrićev „Most na Žepi“, Glišićevu „Glavu šećera“, „Seobe“ i „Stražilovo“ Miloša Crnjanskog, Disovu „Možda spava“...), ali i na neočekivano citiranje pop-kulturnih fenomena novijeg razdoblja (pesma „Simpathy for the Devil“ Rolingstounsa, na primer).
Autorka svoje delo naziva „političkim horor romanom“, i to možda predstavlja dobar kompromis, imajuću u vidu višeslojnost dela. Bez obzira na to što okosnicu priče čini istraga povodom navodnog pojavljivanja vampira u Srbiji 18. veka, horor elementi su potisnuti u drugi plan zarad istraživanja političkih intriga tokom austrougarske okupacije Srbije i biografija / emotivnih previranja dva glavna junaka. Ipak, nema razloga za strepnju. Mirjana Novaković je vešt pripovedač koji ne dozvoljava da se u njeno delo uvuče prazan hod ili, ne daj bože, dosada.
„Strah i njegov sluga“ uspeva da bude zanimljiv publici različitih ukusa, istovremeno pružajući intelektualno-filozofski stimulans i dobru žanrovsku zabavu. Sa romanom Mirjane Novaković svi su na dobitku – a posebno domaća književna scena koja naprosto vapi za infuzijom sveže krvi.
Autor: Đorđe Bajić
Nemrtve krvopije su i ranije inspirisale srpske pisce (vidi – Ana Radin: „Motiv vampira u mitu i književnosti“), ali znatno sporadičnije nego što se moglo očekivati, imajući u vidu da se radi o predanju duboko ukorenjenom na ovim prostorima. Mirjana Novaković je romanom „Strah i njegov sluga“ u srpsku književnost na velika vrata vratila vampire – dobro poznati kanon upotpunivši dobrodošlim postmodernim ukrasima.
Preuzimajući neke od važnih elemenata čuvene pripovetke Milovana Glišića „Posle devedeset godina“, Mirjana Novaković u svom romanu prepliće priče dva naratora – antropomorfnog Đavola koji, u strahu od Strašnog suda, pokušava da spreči uskrsnuće mrtvih, i nesrećno zaljubljene austrijske princeze, bačene u grotlo balkanskih intriga.
Najčuveniji srpski vampir Sava Savanović se pojavljuje nakratko, ali on nije glavni predmet interesovanja spisateljice. Vampiri u romanu „Strah i njegov sluga“ imaju različite pojavne oblike i ponekad je teško razlučiti lažne od pravih – oni uglavnom nastanjuju transcendentnu dimenziju između jave i sna, prošlosti i budućnosti, nije ih lako opisati – što omogućava različite pristupe i tumačenja proze Mirjane Novaković.
Mešajući istorijsko i mitsko, realno i fantastičko, autorka stvara delo visoke intertekstualnosti koje se otima tačnom žanrovskom određivanju. Pažljiviji i načitaniji pronaći će u romanu brojne posvete delima klasične svetske i srpske književnosti („Novi zavet“, Danteovu „Božanstvenu komediju“, Andrićev „Most na Žepi“, Glišićevu „Glavu šećera“, „Seobe“ i „Stražilovo“ Miloša Crnjanskog, Disovu „Možda spava“...), ali i na neočekivano citiranje pop-kulturnih fenomena novijeg razdoblja (pesma „Simpathy for the Devil“ Rolingstounsa, na primer).
Autorka svoje delo naziva „političkim horor romanom“, i to možda predstavlja dobar kompromis, imajuću u vidu višeslojnost dela. Bez obzira na to što okosnicu priče čini istraga povodom navodnog pojavljivanja vampira u Srbiji 18. veka, horor elementi su potisnuti u drugi plan zarad istraživanja političkih intriga tokom austrougarske okupacije Srbije i biografija / emotivnih previranja dva glavna junaka. Ipak, nema razloga za strepnju. Mirjana Novaković je vešt pripovedač koji ne dozvoljava da se u njeno delo uvuče prazan hod ili, ne daj bože, dosada.
„Strah i njegov sluga“ uspeva da bude zanimljiv publici različitih ukusa, istovremeno pružajući intelektualno-filozofski stimulans i dobru žanrovsku zabavu. Sa romanom Mirjane Novaković svi su na dobitku – a posebno domaća književna scena koja naprosto vapi za infuzijom sveže krvi.
Autor: Đorđe Bajić
