Hodajuća kontroverza zvana Peter Handke uvek će izazivati pažnju čitalačke publike, kolega, običnog sveta, političara i politikanata, ali i malicioznih, holističkih, ratobornih kritičara koji ne odvajaju stavove pisca od njegovog dela, kao da je u pitanju kost i meso a ne prostranstvo duha.

Pri tome bez problema, zazora i podizanja obrva čitaju Hamsuna, Selina, Didroa, Dostojevskog, Dikensa, Tvena, Ezru Paunda, Tomasa Eliota, Gintera Grasa, Hjustona Stjuarta Čemberlena, Ničea, Hajdegera, Darvina, Pirandela, koji je svoju Nobelovu medalju poklonio nikom drugom do obožavanom Dučeu, pa ipak ga rado gledamo u pozorištu jer je poznavao njegovu magiju i zakonitosti.

Da ne bi bilo zabune, ne radi se o najnovijem Handkeovom romanu. Delo se na maternjem Handkeovom jeziku pojavilo osamdesetih godina prošlog veka, a kod nas je u izdanju „Dečijih novina“ izašlo 1990. godine.

Reč je dakle o novo-starom delu, potpuno različite poetike od ostalih njegovih dela čvršćih sižea i šturijih opisa. Sam podnaslov „Četvoroknjižje“ aludira na svetu knjigu. I zaista, roman sam doživela kao novu, posmodernu mitologiju.

Prva knjiga odigrava se na Aljasci, gde se geolog Valentin Zorger, udaljen od doma i porodice, sada  sprema na povratak kući. Put za Evropu je dug, on vodi kroz velike gradove Amerike, sve do grada svih gradova, gde će Zorger konačno formulisati zakon svojih postupaka koji čini njegov povratak u Evropu neminovnim. Valentin Zorger je naučnik, ali konkretno njegovo istraživanje u netaknutoj prirodi je nevažno i skrajnuto. Ključna reč ovog modernog mita je nauka. Religija je u prvom delu „Četvoroknjižja“ zamenjena naukom. Iovako su u Americi glavne svetske religije zamenjene sektama koje se ne mogu prebrojati kao ni zvezde na nebu. Prijatelja koga je pokušao da poseti, zatiče mrtvog, što je znak da mora krenuti dalje jer u Americi nema uporišta, a boravak u Njujorku, megalopolisu ogromne proždiruće praznine ga definitivno usmerava ka starom kontinentu. Vrli novi svet je poput ribljeg mehura. Njemu ni nauka kao novi mit ne može pomoći.

„Pouke Sent Viktoara“, drugi deo četvoroknjižja, identifikuje Zorgera kao autora, pisca koji je sada u potrazi za reformisanjem sebe i svoje umetnosti, kreće u istraživanje planine koju je Sezan – „učitelj čovečanstva današnjice“ – uvek iznova slikao. Drugi mit može da nastane. Nema više svetog, iskonskog i mističnog odnosa učitelj-učenik, sada se radi o jednom sveznajućem učitelju celog čovečanstva. Da li je to Sai Baba, Mahariši, Krišnamurti, nebitno je. Važno je da je učeniku uskraćeno pravo na otkrića i kreaciju, on mora slepo da sledi svog gurua.

„Detinja povest“ nastaje kada ga je supruga napustila i ostavila s malim detetom. Daleko od bilo kakve patetike, ali i svake pedagoške namere, pripovedač usvaja neutralni stav istoričara. Ovo je istorija deteta o kojem brine „odrasli“. Treći mit ovde se može formirati – porodica nije dominantna ako je cela, neokrnjena. Svejedno da li je potpuna ili kao u ovom slučaju nepotpuna. Vrši svoju funkciju, sa podjednakim vrlinama i manama kao i potpuna porodica.

Starica u dramskoj poemi „Kroz sela“, završnom delu „Četvoroknjižja“ uzvikuje Gregoru (autorovom alter egu), vraćajući se kući (od Pariza do Austrije) braći i sestrama, koje decenijama nije video, da se vraća u tuđinu.

Da li je put do kuće, bliskost ili tuđina, praznina ili zadah laži, otkrićete čitajući majstorstvo Petera Handkea.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres