Prikaz romana „Spori povratak kući“ Petera Handkea iz 1979. godine: Mesija prirode
Na kraju knjige dnevničkih zapisa „Težina sveta“ (1978), koju je, verovatno nesvesno, pretvorio u svojevrsni katalog svojih kompleksa više vrednosti, opsesija i „fiks-ideja“, Peter Handke se pita: „O čemu bi posle ovoga još mogao da pišeš?“, a zatim sam sebi odgovara: „O snegu u Stenovitim planinama.“
I tako sada, u knjizi pod nazivom „Spori povratak kući“, Handkeov protagonista tokom svog laganog povratka kući zastaje u Stenovitim planinama kako bi posetio prijatelja iz školskih dana – i otkriva da je ovaj upravo umro. Nakon posete mrtvačnici zapućuje se uzbrdo u planinu, u snežnu osamu. „Onda je oborio glavu i oplakao umrlog (i ostale umrle). Podigavši pogled, poverovao je da ih vidi kako mu se žestoko smeju. Smejao se zajedno sa njima. Sadašnjost je plamtela, a prošlost je sjala. Osetio je duboki užitak pri predstavi svog Ne-više-prisutnog-bića […] U osunčanom rovu sneg je obrazovao blistavu brazdu: najlepša žena koju je ikada video.“ U ovoj knjizi, u kojoj je priroda možda čak i važnija od glavnog junaka, sneg se tri puta pojavljuje kao medijum ohrabrenja i utehe: „Svetla Radosti! Dražesni Znoju!“
„Zorger je nadživeo već nekoliko njemu bliskih ljudi i nije više ni za čim čeznuo, premda je često osećao nesebičnu radost bitisanja, a povremeno i animalnu potrebu za srećom, onu što pritiska očne kapke.“ Rečenica kojom počinje „Spori povratak kući“ u potpunosti je vilhelmmajsterovska – od prvog do poslednjeg slova. Danas više niko ne piše tako uzvišenim tonom, tako samouvereno i ubedljivo kao Peter Handke, a neutoljiva „potreba za srećom“ je – sada više nego ikada pre – njegova trauma, njegova tema i njegov najdublji poriv za umetničkim stvaranjem.
Zorger: već ovo prezime ne zvuči kao nešto se može tek tako pronaći u telefonskom imeniku (ako uopšte i postoji) i možda bi se moglo tumačiti kao naziv za nekakvog poetskog nosioca tajni. Handkeov junak je srednjoevropskog porekla, geolog po profesiji, već nekoliko godina radi za jedan američki univerzitet, a na početku priče ga zatičemo na dalekom severu Aljaske, gde sprovodi dugotrajno i očigledno ne naročito važno istraživanje, čiji cilj nam do kraja ostaje nepoznat.
U Zorgerovoj ponosnoj izolaciji, u njegovom aljaskom egzilu, postoji element autoterapije: on nikada nije preboleo onaj iskonski bol koji obuzima tek probuđenu svest deteta prilikom konačnog odvajanja sopstvenog Ja od spoljnog sveta, i zato ga sebi neprestano iznova zadaje insistirajući na udaljenosti od svoje evropske postojbine.
Sreća za kojom žudi podrazumevala bi: zaceljenje jaza, kraj usamljenosti, blaženstvo ponovnog nesvesnog jedinstva sa svetom. S vremena na vreme mu polazi za rukom da je nazre u svojim „dnevnim snovima“: kada, ostavivši daleko za sobom metode naučnog i geološkog razumevanja prirode, meditacijom potpuno apsorbuje prirodu ili ona u potpunosti apsorbuje njega. Tada se bezoblični „komadi“ sveta pojavljuju pred njim kao „prostori“ ili „forme“, kao smislene stukture, i „u srećnom slučaju, u toj duševnoj iscrpljenosti, sažimali su se svi njegovi prostori, novoosvojeni sa pređašnjim, u kupolu razapetu oko neba i zemlje, kao svetinja, ne samo privatna nego i za druge otvorena.“
U euforiji tog sveosećanja, u kojoj mu njegova nauka deluje kao religija, Zorger koncipira raspravu „O prostorima“, koja se zatim (u njegovoj mašti) postepeno i neizbežno transformiše iz geološke studije u mitski pokušaj rekonstrukcije „geografije detinjstva“, pa u kosmologiju (Zorger se ne oseća kao „božansko biće“, ali pokatkad ima utisak da je „opkoljen nekom magičnom lepotom“), i na kraju u „jevanđelje“ (jer Zorger je „pun čežnje za nekim izmišljenim svetom, kojeg je onaj stvarni, kroz njega prodirući, do izmišljenog uzdizao“). Prevazišavši „gađenje i bol od razdvojenosti“, on i svet bi, zahvaljujući jednom umetničkom delu, ponovo uspostavili kontakt, pomirili se i zalečili rane: to je kulminacija Zorgerove fiks-ideje.
Ali onda – na prvoj stanici putovanja, u gradu na Zapadnoj obali – groteskni fijasko: jedan jedini, banalni trenutak konfrontacije i smešni gest nepoštovanja od druge osobe, gura našeg „istraživača mira“ – koji, od početka je jasno, sebe smatra boljim od drugih – u ponor očaja. Zorger je toliko uznemiren da odmah zatim svog prvog komšiju, ljubaznog čoveka koji mu uvek pomaže, panično pozdravlja sa „Ti, Božanski Drugi.“ On zatim u idili komšijinog porodičnog doma pronalazi duhovno okrepljenje i donosi odluku da svoj novi lični mit utemelji na skromnosti, prihvatanju sveta onakvog kakav jeste, odanosti najbližima i ideji o povratku kući kao spasenju.
Na Menhetnu, poslednjoj stanici pred let u Evropu, Zorger doživljava uspeh u prvom činu obnovljene ljudskosti; dobro delo je učinjeno – umirujući sneg pokriva gradske ulice – ali tu je iznenada i bolna spoznaja da njegova „snaga čežnje, koja se iz najdublje sopstvenosti izdiže sve do najudaljenijeg sveta“, i želi da ga „zauvek sjedini sa celovitošću sveta“, uvek rezultira samo varljivim trenutkom sreće, pre nego što se pred njim ponovo ne ukaže onaj nepremostivi jaz, jer ono što je učinio je „još uvek suviše malo“. I tako on, napokon shvativši da je „niko“, kreće nazad u Evropu, u sigurnost geografije svog detinjstva. „Kuda idemo? – Uvek kući“, što bi rekao Novalis.
„Jesu li moje fiks-ideje savršenstvo i dovršenost?“, pita se Zorger. Stvaranje novih mitova, uzdizanje najličnijih fiks-ideja u mitski status: Handke ovo beleži u svoj dnevnik kao svojevrsni umetnički program. Ova knjiga je „pravi mit, koji se od ostalih mitova razlikuje samo po tome što je nastao u umu jednog čoveka“: ovako je romantičarski teoretičar umetnosti Karl Zolger okarakterisao nezavršeni roman „Hajnrih iz Ofterdingena“, delo koje je Novalis zamislio kao odgovor na Geteovog „Vilhelma Majstera“.
Zaista je mogo elemenata „Sporog povratka kući“ koji ukazuju na to da Handke („ja, Zorger“) prkosno odbacuje realizam buržoaskog romana i okreće se Novalisovoj grandioznoj romantičarskoj utopiji, gde je pesnik predstavljen kao spasitelj sveta i „mesija prirode“, ali i kao čovek koji sanja o povratku u isceljujući zagrljaj zavičaja.
Ono što ovu knjigu čini Handkeovim do sada najzahtevnijim, najkompleksnijim i najmoćnijim delom jeste gomilanje obimnih, detaljnih opisa junakovog okruženja, zasićenih atmosferom i bojama: u prvom delu su to surova bespuća aljaske tundre, u drugom jesenja oaza u predgrađu velikog grada na zapadu Sjedinjenih Država, a na samom kraju – (uglavnom) noćna, asfaltna topografija Menhetna.
Kada piše o prirodi, Handke radosno uranja u svoju temu, sâm i u potpunom saglasju sa jezikom kao jedinom stvarnošću. Upravo na tom terenu – što, naravno, ostaje neizgovoreno – sušta genijalnost njegovih rečenica nagoveštava da trenuci „sreće“ ipak postoje, da je moguće dostići stanje apsolutne ispunjenosti. Gde? U samom činu pisanja. Samo tu i nigde drugde.
Sa druge strane, razlog zbog koga ova knjiga, uprkos obilju senzualnih opisa prirode, deluje pomalo veštački jesu vratolomne emocionalne avanture našeg tragača za spasenjem, kao i jezik kojim su opisane njegove spoznaje.
Da, na stranici pred nama se roje reči, bezbroj prelepih reči nemačkog jezika koje Handke, kao i uvek, majstorski raspoređuje u duge, precizne rečenice. Reči kojima se on služi gotovo da su nestale iz svakodnevnog govora i sve manje ih je u savremenoj književnosti, kao što je sve manje i pisaca koji sa takvom veštinom barataju oruđem svog zanata. „Je li drsko to što hoću sklad, sažimanje i vedrinu?“ Ne, ali nemoguće je ne primetiti da u tim rečima nema svežine i neposrednosti koje bi opise transformacija u junakovoj duši učinile autentičnim. Nedostaje im snaga koja bi Zorgerovim unutrašnjim stanjima i osećanjima dala mitske razmere.
Ono što im pak polazi za rukom je da ostave utisak uzvišenosti („moćno pulsirajuća, i od sopstvenog pulsa ustreptala, sveopšta prozirnost“), zanosa („misleći zajedno sa zemljom, promišljajući zemlju kao svet bez kraja koji misli“) i sakralnosti („oslobodio ga je bola; prorekao mu dobro i, konačno, blagoslovio ga“). Tako sam jezik ove knjige ostaje nedostojan jezičkog mita koji pokušava da stvori. („Jezik, potpora mira.“)
Možda Handke pronalazi apsolutnu sreću u pisanju samo kada iz svoje usamljeničke delatnosti isključi i samu pomisao na čitaoca. I možda ga mi (čitajući) tako pažljivo slušamo jer nam se čini da mu nismo potrebni. Ali čini se i da će mu ovog puta više nego ikada pre biti neophodni čitaoci koji će pažljivo slušati ovaj smeli, samozadovoljni monolog, uzdignut u kiseonika lišene visine, dalek i pomalo neprirodno lep.
Autor: Urs Jeni
Izvor: spiegel.de
Prevod: Jelena Tanasković
I tako sada, u knjizi pod nazivom „Spori povratak kući“, Handkeov protagonista tokom svog laganog povratka kući zastaje u Stenovitim planinama kako bi posetio prijatelja iz školskih dana – i otkriva da je ovaj upravo umro. Nakon posete mrtvačnici zapućuje se uzbrdo u planinu, u snežnu osamu. „Onda je oborio glavu i oplakao umrlog (i ostale umrle). Podigavši pogled, poverovao je da ih vidi kako mu se žestoko smeju. Smejao se zajedno sa njima. Sadašnjost je plamtela, a prošlost je sjala. Osetio je duboki užitak pri predstavi svog Ne-više-prisutnog-bića […] U osunčanom rovu sneg je obrazovao blistavu brazdu: najlepša žena koju je ikada video.“ U ovoj knjizi, u kojoj je priroda možda čak i važnija od glavnog junaka, sneg se tri puta pojavljuje kao medijum ohrabrenja i utehe: „Svetla Radosti! Dražesni Znoju!“
„Zorger je nadživeo već nekoliko njemu bliskih ljudi i nije više ni za čim čeznuo, premda je često osećao nesebičnu radost bitisanja, a povremeno i animalnu potrebu za srećom, onu što pritiska očne kapke.“ Rečenica kojom počinje „Spori povratak kući“ u potpunosti je vilhelmmajsterovska – od prvog do poslednjeg slova. Danas više niko ne piše tako uzvišenim tonom, tako samouvereno i ubedljivo kao Peter Handke, a neutoljiva „potreba za srećom“ je – sada više nego ikada pre – njegova trauma, njegova tema i njegov najdublji poriv za umetničkim stvaranjem.
Zorger: već ovo prezime ne zvuči kao nešto se može tek tako pronaći u telefonskom imeniku (ako uopšte i postoji) i možda bi se moglo tumačiti kao naziv za nekakvog poetskog nosioca tajni. Handkeov junak je srednjoevropskog porekla, geolog po profesiji, već nekoliko godina radi za jedan američki univerzitet, a na početku priče ga zatičemo na dalekom severu Aljaske, gde sprovodi dugotrajno i očigledno ne naročito važno istraživanje, čiji cilj nam do kraja ostaje nepoznat.
U Zorgerovoj ponosnoj izolaciji, u njegovom aljaskom egzilu, postoji element autoterapije: on nikada nije preboleo onaj iskonski bol koji obuzima tek probuđenu svest deteta prilikom konačnog odvajanja sopstvenog Ja od spoljnog sveta, i zato ga sebi neprestano iznova zadaje insistirajući na udaljenosti od svoje evropske postojbine.
Sreća za kojom žudi podrazumevala bi: zaceljenje jaza, kraj usamljenosti, blaženstvo ponovnog nesvesnog jedinstva sa svetom. S vremena na vreme mu polazi za rukom da je nazre u svojim „dnevnim snovima“: kada, ostavivši daleko za sobom metode naučnog i geološkog razumevanja prirode, meditacijom potpuno apsorbuje prirodu ili ona u potpunosti apsorbuje njega. Tada se bezoblični „komadi“ sveta pojavljuju pred njim kao „prostori“ ili „forme“, kao smislene stukture, i „u srećnom slučaju, u toj duševnoj iscrpljenosti, sažimali su se svi njegovi prostori, novoosvojeni sa pređašnjim, u kupolu razapetu oko neba i zemlje, kao svetinja, ne samo privatna nego i za druge otvorena.“
U euforiji tog sveosećanja, u kojoj mu njegova nauka deluje kao religija, Zorger koncipira raspravu „O prostorima“, koja se zatim (u njegovoj mašti) postepeno i neizbežno transformiše iz geološke studije u mitski pokušaj rekonstrukcije „geografije detinjstva“, pa u kosmologiju (Zorger se ne oseća kao „božansko biće“, ali pokatkad ima utisak da je „opkoljen nekom magičnom lepotom“), i na kraju u „jevanđelje“ (jer Zorger je „pun čežnje za nekim izmišljenim svetom, kojeg je onaj stvarni, kroz njega prodirući, do izmišljenog uzdizao“). Prevazišavši „gađenje i bol od razdvojenosti“, on i svet bi, zahvaljujući jednom umetničkom delu, ponovo uspostavili kontakt, pomirili se i zalečili rane: to je kulminacija Zorgerove fiks-ideje.
Ali onda – na prvoj stanici putovanja, u gradu na Zapadnoj obali – groteskni fijasko: jedan jedini, banalni trenutak konfrontacije i smešni gest nepoštovanja od druge osobe, gura našeg „istraživača mira“ – koji, od početka je jasno, sebe smatra boljim od drugih – u ponor očaja. Zorger je toliko uznemiren da odmah zatim svog prvog komšiju, ljubaznog čoveka koji mu uvek pomaže, panično pozdravlja sa „Ti, Božanski Drugi.“ On zatim u idili komšijinog porodičnog doma pronalazi duhovno okrepljenje i donosi odluku da svoj novi lični mit utemelji na skromnosti, prihvatanju sveta onakvog kakav jeste, odanosti najbližima i ideji o povratku kući kao spasenju.
Na Menhetnu, poslednjoj stanici pred let u Evropu, Zorger doživljava uspeh u prvom činu obnovljene ljudskosti; dobro delo je učinjeno – umirujući sneg pokriva gradske ulice – ali tu je iznenada i bolna spoznaja da njegova „snaga čežnje, koja se iz najdublje sopstvenosti izdiže sve do najudaljenijeg sveta“, i želi da ga „zauvek sjedini sa celovitošću sveta“, uvek rezultira samo varljivim trenutkom sreće, pre nego što se pred njim ponovo ne ukaže onaj nepremostivi jaz, jer ono što je učinio je „još uvek suviše malo“. I tako on, napokon shvativši da je „niko“, kreće nazad u Evropu, u sigurnost geografije svog detinjstva. „Kuda idemo? – Uvek kući“, što bi rekao Novalis.
„Jesu li moje fiks-ideje savršenstvo i dovršenost?“, pita se Zorger. Stvaranje novih mitova, uzdizanje najličnijih fiks-ideja u mitski status: Handke ovo beleži u svoj dnevnik kao svojevrsni umetnički program. Ova knjiga je „pravi mit, koji se od ostalih mitova razlikuje samo po tome što je nastao u umu jednog čoveka“: ovako je romantičarski teoretičar umetnosti Karl Zolger okarakterisao nezavršeni roman „Hajnrih iz Ofterdingena“, delo koje je Novalis zamislio kao odgovor na Geteovog „Vilhelma Majstera“.
Zaista je mogo elemenata „Sporog povratka kući“ koji ukazuju na to da Handke („ja, Zorger“) prkosno odbacuje realizam buržoaskog romana i okreće se Novalisovoj grandioznoj romantičarskoj utopiji, gde je pesnik predstavljen kao spasitelj sveta i „mesija prirode“, ali i kao čovek koji sanja o povratku u isceljujući zagrljaj zavičaja.
Ono što ovu knjigu čini Handkeovim do sada najzahtevnijim, najkompleksnijim i najmoćnijim delom jeste gomilanje obimnih, detaljnih opisa junakovog okruženja, zasićenih atmosferom i bojama: u prvom delu su to surova bespuća aljaske tundre, u drugom jesenja oaza u predgrađu velikog grada na zapadu Sjedinjenih Država, a na samom kraju – (uglavnom) noćna, asfaltna topografija Menhetna.
Kada piše o prirodi, Handke radosno uranja u svoju temu, sâm i u potpunom saglasju sa jezikom kao jedinom stvarnošću. Upravo na tom terenu – što, naravno, ostaje neizgovoreno – sušta genijalnost njegovih rečenica nagoveštava da trenuci „sreće“ ipak postoje, da je moguće dostići stanje apsolutne ispunjenosti. Gde? U samom činu pisanja. Samo tu i nigde drugde.
Sa druge strane, razlog zbog koga ova knjiga, uprkos obilju senzualnih opisa prirode, deluje pomalo veštački jesu vratolomne emocionalne avanture našeg tragača za spasenjem, kao i jezik kojim su opisane njegove spoznaje.
Da, na stranici pred nama se roje reči, bezbroj prelepih reči nemačkog jezika koje Handke, kao i uvek, majstorski raspoređuje u duge, precizne rečenice. Reči kojima se on služi gotovo da su nestale iz svakodnevnog govora i sve manje ih je u savremenoj književnosti, kao što je sve manje i pisaca koji sa takvom veštinom barataju oruđem svog zanata. „Je li drsko to što hoću sklad, sažimanje i vedrinu?“ Ne, ali nemoguće je ne primetiti da u tim rečima nema svežine i neposrednosti koje bi opise transformacija u junakovoj duši učinile autentičnim. Nedostaje im snaga koja bi Zorgerovim unutrašnjim stanjima i osećanjima dala mitske razmere.
Ono što im pak polazi za rukom je da ostave utisak uzvišenosti („moćno pulsirajuća, i od sopstvenog pulsa ustreptala, sveopšta prozirnost“), zanosa („misleći zajedno sa zemljom, promišljajući zemlju kao svet bez kraja koji misli“) i sakralnosti („oslobodio ga je bola; prorekao mu dobro i, konačno, blagoslovio ga“). Tako sam jezik ove knjige ostaje nedostojan jezičkog mita koji pokušava da stvori. („Jezik, potpora mira.“)
Možda Handke pronalazi apsolutnu sreću u pisanju samo kada iz svoje usamljeničke delatnosti isključi i samu pomisao na čitaoca. I možda ga mi (čitajući) tako pažljivo slušamo jer nam se čini da mu nismo potrebni. Ali čini se i da će mu ovog puta više nego ikada pre biti neophodni čitaoci koji će pažljivo slušati ovaj smeli, samozadovoljni monolog, uzdignut u kiseonika lišene visine, dalek i pomalo neprirodno lep.
Autor: Urs Jeni
Izvor: spiegel.de
Prevod: Jelena Tanasković
