Prikaz romana „Sofija ili Početak svih priča“: Između svetova
Kao povest o izbeglištvu, izgnanstvu i ljudima u potrazi za „fatamorganom koju smatraju svojim izgubljenim rajem“, roman Rafika Šamija „Sofija ili Početak svih priča“ ne može biti aktuelniji. Poznati sirijski pisac oslanja se na svoj prepoznatljivi stil kako bi u novoj knjizi, kao i u većini prethodnih, promovisao uzajamno razumevanje između Istoka i Zapada. U cilju ispunjenja ovog zadatka, on poglavlja svog romana otvara izabranim citatima iz bogate riznice arapske tradicije i zapadnjačkog kulturnog nasleđa i bira lokacije kao što su Damask, Homs, Bejrut, Hajdelberg i Rim, dok ostatak posla obavljaju sama priča i njeni junaci. Ne sme se zanemariti ni pažljivo odabrani vremenski period između 1927. i 2011. godine. Izborom ovog segmenta moderne istorije, Šami čitaocu predočava političku istoriju Sirije i daje mu orijentire za snalaženje u savremenim zbivanjima.
Ali kakve to veze ima sa Sofijom? I zašto je Sofija sinonim za početak svih priča? Negde između 1930. i 1950. sirijski sunit Karim zaljubljuje se u samouverenu, tvrdoglavu hrišćanku Sofiju. Karim zna da pripadnost različitim religijama njihovu vezu čini nemogućom. Dužnost mu nalaže da brani čast plemena kome pripada i on se u skladu sa zakonima zajednice ženi muslimankom. Tek u jesen života, ljubav ovog udovca prema hrišćanki Aidi ruši zidove nametnute religijom i običajima.
U međuvremenu, Sofija sa suprugom Jusufom dobija sina Salmana, čija sudbina u roman uvodi priču o novoj generaciji. Događaji iz života junaka nisu izloženi hronološki već se tokom pripovedanja smenjuju različiti vremenski periodi, lokacije i likovi. Jedna grana narativa pripada Karimu, dok se druga koncentriše na Salmana.
Salmanova priča omogućava autoru da se upusti u razmatranje druge centralne teme romana: života u političkom egzilu i sa njim neraskidivo povezane čežnje za otadžbinom i identitetom. Salman se u mladosti pridružuje naoružanoj grupi protivnika režima Hafeza el Asada, ali ubrzo postaje svestan da je ideja o nasilnoj revoluciji obična iluzija i da ne vodi stvarnim promenama. Kao politički izgnanik, on beži u Nemačku. Svoje napredne političke ideje i stavove produbljuje studijama filozofije u Hajdelbergu, gde upoznaje ambicioznu Italijanku Stelu. Oni zajedno odlaze u Rim i tamo zasnivaju porodicu. Salman osniva firmu koja se bavi trgovinom između Italije i arapskih zemalja i svima se čini da se u potpunosti prilagodio novoj sredini. Međutim, iako ga Rim po mnogo čemu podseća na rodni grad, Salmana muči nostalgija. Postoje aspekti evropske kulture na koje jednostavno ne može da se navikne i on čezne za povratkom.
Izbeglištvo može imati dobrih i loših strana. Za neke ono može predstavljati nadu i označiti novi početak u životu, ali ima i onih za koje ono može značiti večno izgnanstvo. Traume, koje sa sobom nosi, nije lako prevazići. Ponekad begunac oseća kao da su se za njim zatvorila vrata i više nema povratka. On ostaje na ničijoj zemlji, između života u novom svetu, u kome će ga uvek posmatrati kao stranca, i razbijenih iluzija o zemlji iz koje potiče. On više ne pripada nigde.
Rafik Šami značajnu ulogu u svojoj knjizi poverava ženama. One dokazuju da u Siriji još uvek opstaje duh optimizma, ali i rigidni sistem vrednosti kojim, između ostalog, dominira patrijarhalna predstava o ulozi žene u društvu. Autor je svestan problema i, pišući o samouverenim, jakim ženskim likovima, dodatno ističe tu nejednakost. Uprkos tome, činjenica da je Karimu i Salmanu dodelio glavne uloge u romanu pokazuje da ni on sam nije spreman da se odrekne bezbednosti muške perspektive. Osim toga, u romanu otkrivamo kakve predrasude prema islamu gaje hrišćani, kao i da među različitim ograncima hrišćanstva postoji ozbiljno rivalstvo. Ali kako uneti jedinstvo u taj podeljeni svet? Šami jedan mogući odgovor stavlja u usta svog junaka Karima: pomoću religije ljubavi. Ova otrcana fraza ipak ne bi trebalo da odbije potencijalne čitaoce. Šamijev poetski, izrazito slikoviti stil tek ponekad blago naginje kiču. On podseća na jezik „Hiljadu i jedne noći“ i Šamija zaista čini pesnikom koji gradi most između svetova.
Autor: Stela Hofman
Izvor: literaturkritik.de
Prevela: Jelena Tanasković
Ali kakve to veze ima sa Sofijom? I zašto je Sofija sinonim za početak svih priča? Negde između 1930. i 1950. sirijski sunit Karim zaljubljuje se u samouverenu, tvrdoglavu hrišćanku Sofiju. Karim zna da pripadnost različitim religijama njihovu vezu čini nemogućom. Dužnost mu nalaže da brani čast plemena kome pripada i on se u skladu sa zakonima zajednice ženi muslimankom. Tek u jesen života, ljubav ovog udovca prema hrišćanki Aidi ruši zidove nametnute religijom i običajima.
U međuvremenu, Sofija sa suprugom Jusufom dobija sina Salmana, čija sudbina u roman uvodi priču o novoj generaciji. Događaji iz života junaka nisu izloženi hronološki već se tokom pripovedanja smenjuju različiti vremenski periodi, lokacije i likovi. Jedna grana narativa pripada Karimu, dok se druga koncentriše na Salmana.
Salmanova priča omogućava autoru da se upusti u razmatranje druge centralne teme romana: života u političkom egzilu i sa njim neraskidivo povezane čežnje za otadžbinom i identitetom. Salman se u mladosti pridružuje naoružanoj grupi protivnika režima Hafeza el Asada, ali ubrzo postaje svestan da je ideja o nasilnoj revoluciji obična iluzija i da ne vodi stvarnim promenama. Kao politički izgnanik, on beži u Nemačku. Svoje napredne političke ideje i stavove produbljuje studijama filozofije u Hajdelbergu, gde upoznaje ambicioznu Italijanku Stelu. Oni zajedno odlaze u Rim i tamo zasnivaju porodicu. Salman osniva firmu koja se bavi trgovinom između Italije i arapskih zemalja i svima se čini da se u potpunosti prilagodio novoj sredini. Međutim, iako ga Rim po mnogo čemu podseća na rodni grad, Salmana muči nostalgija. Postoje aspekti evropske kulture na koje jednostavno ne može da se navikne i on čezne za povratkom.
Izbeglištvo može imati dobrih i loših strana. Za neke ono može predstavljati nadu i označiti novi početak u životu, ali ima i onih za koje ono može značiti večno izgnanstvo. Traume, koje sa sobom nosi, nije lako prevazići. Ponekad begunac oseća kao da su se za njim zatvorila vrata i više nema povratka. On ostaje na ničijoj zemlji, između života u novom svetu, u kome će ga uvek posmatrati kao stranca, i razbijenih iluzija o zemlji iz koje potiče. On više ne pripada nigde.
Rafik Šami značajnu ulogu u svojoj knjizi poverava ženama. One dokazuju da u Siriji još uvek opstaje duh optimizma, ali i rigidni sistem vrednosti kojim, između ostalog, dominira patrijarhalna predstava o ulozi žene u društvu. Autor je svestan problema i, pišući o samouverenim, jakim ženskim likovima, dodatno ističe tu nejednakost. Uprkos tome, činjenica da je Karimu i Salmanu dodelio glavne uloge u romanu pokazuje da ni on sam nije spreman da se odrekne bezbednosti muške perspektive. Osim toga, u romanu otkrivamo kakve predrasude prema islamu gaje hrišćani, kao i da među različitim ograncima hrišćanstva postoji ozbiljno rivalstvo. Ali kako uneti jedinstvo u taj podeljeni svet? Šami jedan mogući odgovor stavlja u usta svog junaka Karima: pomoću religije ljubavi. Ova otrcana fraza ipak ne bi trebalo da odbije potencijalne čitaoce. Šamijev poetski, izrazito slikoviti stil tek ponekad blago naginje kiču. On podseća na jezik „Hiljadu i jedne noći“ i Šamija zaista čini pesnikom koji gradi most između svetova.
Autor: Stela Hofman
Izvor: literaturkritik.de
Prevela: Jelena Tanasković
