Prikaz romana „Smrt i njeni hirovi“: Magični realizam na Saramagov način
Bila jednom jedna mala zemlja okružena komšijama koji je jedva tolerišu. Prestolonaslednik je bio potpuno nebitan, a vlada korumpirana, nesposobna i sklona svaljivanju odgovornosti i izbegavanju bilo kakve forme poštenog rada. Usled toga je organizovani kriminal preuzeo primat čak i u osnovnim sektorima, uvukavši se u sve slojeve društva. Najveći strah građana bilo je neočekivano prispeće koverte specifične boje (i promaja). Uprkos svim indicijama, ne, nije u pitanju Srbija. Doduše, kod nas bi bilo potpuno legitimno da smrt uzme neplaćeno i umesto sastanka sa Svetim Petrom dođe šalteruša i kaže ti da fali neki papir i da se vratiš nakon pauze za drugi doručak (ili elevenses?).
Elem, radnja Saramagove knjige se vrti oko toga da 1. januara jedne godine ljudi jednostavno prestanu da umiru, nenasilnom, nasilnom, iznenadnom ili bilo kakvom drugom smrću, ali samo unutar granica male, neimenovane države. Kako god zamišljate da bi se ta situacija mogla dalje razvijati, nećete biti pripremljeni za mešavinu satire, tragikomedije i apsurdizma koje pisac vešto koristi da bi kritikovao religiju i društvo i ceo taj džumbus maestralno odveo u potpuno neočekivanom pravcu, zatvorivši knjigu „toplom“, „ljudskom“, „ljubavnom“ pričom.
Saramago je nobelovac. Na njegovoj nagradi piše „koji nam parabolama potpomognutim maštom, saosećanjem i ironijom neprestano omogućava da još jednom shvatimo neuhvatljivu stvarnost“, što je veoma tačan opis onoga što sam osetio čitajući „Smrt i njene hirove“, ali izostavlja jedan ključan faktor: ne koristi znakove interpunkcije. Kao što sam već negde napomenuo, pisac ima šta da kaže, ali je izabrao najgori mogući način da to i učini. Nema navodnika, dijalozi nisu obeleženi, tačke su retke, vlastite imenice su pisane malim slovima, i to nije sve. Tu je i činjenica da daje sebi previše oduška i da precenjuje svoju dobrodošlicu. Ne znam kako bih preveo idiom outstay one‘s welcome, možda: „svakog gosta tri dana dosta, a Saramagove proze nakon pola uvodnog poglavlja“. Kao da zakucava ekser čekićem i onda nastavlja da kuca unedogled u već sravnjenu dasku. Koja odzvanja. Konstantno. Neprekidno.
Pored svega toga sam pročitao knjigu do kraja i zaista uživao u njoj, što ni meni nije baš najjasnije. Možda je u pitanju latentni mazohizam pa mi mučenje potajno donosi zadovoljstvo, ali to je već pitanje za sledeću seansu sa terapeutom. Centralni lik knjige, ako se tako može nazvati, interesantno je izgrađen, mada ga ne bih baš stavio u istu kategoriju sa svojim pandanom iz Disksveta, koji po mom mišljenju ostaje neprevaziđeni, najbolji primer antropomorfizovanja prirodne pojave.
Ako volite školu magičnog realizma i imate čelične živce ili pak ne marite za znakove interpunkcije, ovo je knjiga za vas. Ako volite kreativnu kritiku masovne religije, politike, društva i tradicija, ovo je knjiga za vas. Ako volite satiru, humor, ironiju i pedantsko izlaganje do unedogled, ovo je knjiga za vas. Ako volite sve sem ovog poslednjeg, možda je bolje da uzmete nekog Pračeta? Ja ću nakon konsultacija sa gorepomenutim (nepostojećim) terapeutom da dam šansu „Slepilu“, jer zašto da ne?
Izvor: povrsniprikazi.wordpress.com
Elem, radnja Saramagove knjige se vrti oko toga da 1. januara jedne godine ljudi jednostavno prestanu da umiru, nenasilnom, nasilnom, iznenadnom ili bilo kakvom drugom smrću, ali samo unutar granica male, neimenovane države. Kako god zamišljate da bi se ta situacija mogla dalje razvijati, nećete biti pripremljeni za mešavinu satire, tragikomedije i apsurdizma koje pisac vešto koristi da bi kritikovao religiju i društvo i ceo taj džumbus maestralno odveo u potpuno neočekivanom pravcu, zatvorivši knjigu „toplom“, „ljudskom“, „ljubavnom“ pričom.
Saramago je nobelovac. Na njegovoj nagradi piše „koji nam parabolama potpomognutim maštom, saosećanjem i ironijom neprestano omogućava da još jednom shvatimo neuhvatljivu stvarnost“, što je veoma tačan opis onoga što sam osetio čitajući „Smrt i njene hirove“, ali izostavlja jedan ključan faktor: ne koristi znakove interpunkcije. Kao što sam već negde napomenuo, pisac ima šta da kaže, ali je izabrao najgori mogući način da to i učini. Nema navodnika, dijalozi nisu obeleženi, tačke su retke, vlastite imenice su pisane malim slovima, i to nije sve. Tu je i činjenica da daje sebi previše oduška i da precenjuje svoju dobrodošlicu. Ne znam kako bih preveo idiom outstay one‘s welcome, možda: „svakog gosta tri dana dosta, a Saramagove proze nakon pola uvodnog poglavlja“. Kao da zakucava ekser čekićem i onda nastavlja da kuca unedogled u već sravnjenu dasku. Koja odzvanja. Konstantno. Neprekidno.
Pored svega toga sam pročitao knjigu do kraja i zaista uživao u njoj, što ni meni nije baš najjasnije. Možda je u pitanju latentni mazohizam pa mi mučenje potajno donosi zadovoljstvo, ali to je već pitanje za sledeću seansu sa terapeutom. Centralni lik knjige, ako se tako može nazvati, interesantno je izgrađen, mada ga ne bih baš stavio u istu kategoriju sa svojim pandanom iz Disksveta, koji po mom mišljenju ostaje neprevaziđeni, najbolji primer antropomorfizovanja prirodne pojave.
Ako volite školu magičnog realizma i imate čelične živce ili pak ne marite za znakove interpunkcije, ovo je knjiga za vas. Ako volite kreativnu kritiku masovne religije, politike, društva i tradicija, ovo je knjiga za vas. Ako volite satiru, humor, ironiju i pedantsko izlaganje do unedogled, ovo je knjiga za vas. Ako volite sve sem ovog poslednjeg, možda je bolje da uzmete nekog Pračeta? Ja ću nakon konsultacija sa gorepomenutim (nepostojećim) terapeutom da dam šansu „Slepilu“, jer zašto da ne?
Izvor: povrsniprikazi.wordpress.com
