Prikaz romana „Slučaj Džem-sultana“: Dva koraka dalje
Čak i za nekog ko nije pročitao vrhunsku literarnu obradu lika Džem-sultana u Andrićevoj „Prokletoj avliji“ iz vizure njenog stanara, sumasišavšeg Ćamila-efendije, najmlađi sin sultana Mehmeda Drugog vodio je život kao stvoren za književnu građu. Posle literarnog uzdizanja pokrajine Karaman, čiji je bio namesnik i nakon očeve smrti, po želji majke Čiček Hatun viđen je kao naslednik oca. Međutim, dospeva u sukob oko prestola s polubratom Bajazitom, da bi posle vojnih poraza od njega našao utočište u izgnanstvu: najpre kod egipatskih Mameluka – smrtnih neprijatelja Osmanlija – te na ostrvu Rodos, a zatim u Mađarskoj, Rimu i Napulju, gde je u trideset šestoj godini života našao smrt.
I pored nesumnjive književne fundiranosti dotičnog materijala, značajna bugarska spisateljica i istoričarka Vera Mutafčijeva (1929–2009) otišla je bar dva koraka dalje od građe ne bi li podigla fikcionalni spomenik glavnom i naslovnom junaku svog drugog romana „Slučaj Džem-sultana“.
Najpre, hrabro odstupanje od povesnog materijala nalazi se u činjenicama da je veliki vezir Mehmed-paša prikazan kao savremenik prestolonaslednika – iako je živeo dva veka kasnije – kao što je to slučaj i sa legendarnim persijskim pesnikom Sadijem koji je postojao dva stoleća pre Džemovog vremena. Sadi je prikazan čak i kao homoerotski prijatelj glavnog junaka i dobija ulogu pretežnog pripovedača romana ili makar ozvučenog dela poetskog tandema, pa u ime obojice govori o zanatu pesnika. Paradoks poete jeste u tome što je on planetarna pojava koja u isto vreme veoma teško živi izvan vlastitog jezika, a i Džem i Sadi su izgnanici. Poezija je saznajno bliska smrti, pa se pak uopšte ne ispostavlja paradoksom to što se njih dvojica samo smrću vraćaju kući.
Drugi bitan, i možda još srazmerno krupniji, zahvat Vere Mutafčijeve u odnosu na potvrđenu istoriografiju jeste u tome što se u njenom štivu vodi izmaštano suđenje glavnom junaku, krivični „slučaj“ protiv njega, odnosno prizivanje duhova Džemovih stvarnih i drugih savremenika. Svi oni su svedočili o tome šta mu se dešavalo tokom petnaest poslednjih godina života, od početka sukoba sa Bajazitom, već u skladu sa sledećom napomenom autorke u uvodu: „Šta nas to danas vraća Džemu? Možda to što Džem do sada nije otkriven. Istina, bio je iskopan četiri godine posle svoje smrti da bi se dokazalo da je mrtav. Ali za nas nije važna njegova smrt, već njegov život – onakav kakav niko nije poželeo da opiše, onaj istinski.“
Naravno, gotovo polovina „svedočenja“ u „slučaju Džem“ pripada Sadiju. Fikcionalnim zahvatom uvođenja višeglasne spiritističke seanse postepeno se upotpunjuje slika o protagonisti i u isti mah obezbeđuje polifoničnost i višeslojna optika koji su neophodni svakom iole ambicioznom romanu.
Iako je roman pisan sredinom šezdesetih godina, u doba pune cenzure u komunističkoj Bugarskoj, Vera Mutafčijeva ga je stvorila rušeći niz istoriografskih, ideoloških i književnih stereotipa, kao da je delovala u nekoj od najrazvijenijih zapadnih kultura tokom postmodernizma. Verovatno zbog toga, ni posle proteklih gotovo sedam decenija od objavljivanja „Slučaja Džem-sultana“ interesovanje za knjigu širom Evrope ne jenjava.
Autor: Domagoj Petrović
I pored nesumnjive književne fundiranosti dotičnog materijala, značajna bugarska spisateljica i istoričarka Vera Mutafčijeva (1929–2009) otišla je bar dva koraka dalje od građe ne bi li podigla fikcionalni spomenik glavnom i naslovnom junaku svog drugog romana „Slučaj Džem-sultana“.
Najpre, hrabro odstupanje od povesnog materijala nalazi se u činjenicama da je veliki vezir Mehmed-paša prikazan kao savremenik prestolonaslednika – iako je živeo dva veka kasnije – kao što je to slučaj i sa legendarnim persijskim pesnikom Sadijem koji je postojao dva stoleća pre Džemovog vremena. Sadi je prikazan čak i kao homoerotski prijatelj glavnog junaka i dobija ulogu pretežnog pripovedača romana ili makar ozvučenog dela poetskog tandema, pa u ime obojice govori o zanatu pesnika. Paradoks poete jeste u tome što je on planetarna pojava koja u isto vreme veoma teško živi izvan vlastitog jezika, a i Džem i Sadi su izgnanici. Poezija je saznajno bliska smrti, pa se pak uopšte ne ispostavlja paradoksom to što se njih dvojica samo smrću vraćaju kući.
Drugi bitan, i možda još srazmerno krupniji, zahvat Vere Mutafčijeve u odnosu na potvrđenu istoriografiju jeste u tome što se u njenom štivu vodi izmaštano suđenje glavnom junaku, krivični „slučaj“ protiv njega, odnosno prizivanje duhova Džemovih stvarnih i drugih savremenika. Svi oni su svedočili o tome šta mu se dešavalo tokom petnaest poslednjih godina života, od početka sukoba sa Bajazitom, već u skladu sa sledećom napomenom autorke u uvodu: „Šta nas to danas vraća Džemu? Možda to što Džem do sada nije otkriven. Istina, bio je iskopan četiri godine posle svoje smrti da bi se dokazalo da je mrtav. Ali za nas nije važna njegova smrt, već njegov život – onakav kakav niko nije poželeo da opiše, onaj istinski.“
Naravno, gotovo polovina „svedočenja“ u „slučaju Džem“ pripada Sadiju. Fikcionalnim zahvatom uvođenja višeglasne spiritističke seanse postepeno se upotpunjuje slika o protagonisti i u isti mah obezbeđuje polifoničnost i višeslojna optika koji su neophodni svakom iole ambicioznom romanu.
Iako je roman pisan sredinom šezdesetih godina, u doba pune cenzure u komunističkoj Bugarskoj, Vera Mutafčijeva ga je stvorila rušeći niz istoriografskih, ideoloških i književnih stereotipa, kao da je delovala u nekoj od najrazvijenijih zapadnih kultura tokom postmodernizma. Verovatno zbog toga, ni posle proteklih gotovo sedam decenija od objavljivanja „Slučaja Džem-sultana“ interesovanje za knjigu širom Evrope ne jenjava.
Autor: Domagoj Petrović
