Ovaj roman je objavljen 1972. godine, kada je Kristi imala 82 godine. U pitanju je poslednji roman u kom se pojavljuju i Herkul Poaro, belgijski detektiv, i Arijadna Oliver, autorkin avatar.

Tema knjige je pamćenje i koliko ono, kao i usmena predanja, može biti nepouzdano. Mislim da je poslednja rečenica knjige veoma upečatljiva:

„Slonovi pamte, ali srećom mi smo ljudska bića, a ljudska bića zaboravljaju.“

Zaplet se vrti oko navodnog samoubistva slavnog bračnog para dvadesetak godina ranije. Oliver i Poaro pokušavaju da otkriju istinu u vezi sa ovim događajem tako što intervjuišu „Slonove“, ljude koji su imali kontakt sa njima za vreme ili pre njihove smrti, i analiziraju njihova često konfliktna i neprecizna sećanja.

Ima briljantnih scena u ovom romanu. Poarov dijalog je svež i živopisno oslikava njegovog karakter dok pretače intrigantne tragove u moguće verzije istine. Ideja oko koje se vrti zaplet je genijalna i originalna. Mnogi „Slonovi“ imaju šta da kažu i daju nam uvid u život bračnog para, njihovo društveno poreklo i verovanja.

U romanu ima izvesne nediscipline jer s vremena na vreme čitalac ima utisak blagog anahronizma. Pa ipak, uprkos tome i digresijama, uživaćete u knjizi. A onda ćete poželeti da čitate još i nastavite da se družite sa Poaroom.

Izvor: mikefinnsfiction.wordpress.com
Prevod; Miloš Vulikić