Prikaz romana „Slepilo“ Žozea Saramaga
Pripovedači su oduvek bili fascinirani ponašanjem grupa ljudi u ekstremnim okolnostima – kriznim situacijama u kojima opšteprihvaćena pravila ponašanja prestaju da važe. Književnost se u tim univerzalnim narativima uvek vraća najosnovnijem pitanju: „Šta ako...“ U zavisnosti od situacije koja se razmatra, takve priče nam pružaju mogućnost da se zamislimo i zapitamo kako bismo se ponašali u žaru borbe ili, recimo, konfuziji koja nastupa sa pojavom krize.
Te priče nam obično predočavaju neprijatne istine o društvu u kome živimo. Setimo se „Gospodara muva“ Vilijama Goldinga ili „Puta“ Kormaka Makartija. Optimistični narativi poput „Bel kanta“ En Pačet, u kome teroristi i njihovi taoci kreiraju idilu, autentičniju i uzvišeniju od stvarnosti, predstavljaju pravu retkost.
Slično svojim kolegama, Žoze Saramago u romanu „Slepilo“ prezentuje svojevrstan misaoni eksperiment. U ovom slučaju reč je o kolapsu društva izazvanom epidemijom slepila. Po izbijanju krize, vlasti uvode karantin u pokušaju da ograniče zarazu, ali svi njihovi planovi padaju u vodu, a institucije (vojska, mediji, ekonomija) jedna za drugom doživljavaju krah. Saramago prati tok tragedije koncentrišući se na ograničenu grupu ličnosti koje pokušavaju da prežive novonastali haos.
„Slepilo“ je roman koji se može čitati i kao mit ili priča sa naravoučenijem. Njegovi junaci nemaju vlastita imena već samo uopštene etikete. Čitalac prati put „prvog oslepelog“ koji gubi vid za volanom automobila. Dobročinitelj, koji mu je pomogao da se vrati kući, kasnije krade pomenuto vozilo. Taj drugi čovek, od tog trenutka poznat jednostavno kao „lopov“, uskoro i sam gubi vid. Čitalac će u prvom trenutku pomisliti da se tu radi o nekoj vrsti „božje kazne“ za počinjeni zločin, ali onda počinju da se nižu nove, sasvim nedužne, žrtve zaraze: lekar koji je pokušavao da pomogne prvom oslepelom i pacijenti u njegovoj čekaonici.
Roman od prve do poslednje stranice prati isključivo ovaj sićušni segment društva. Saramago uspeva da se odupre iskušenju da širenje epidemije posmatra na makro nivou. Skoro svaka nesreća koju opisuje lična je tragedija. Vlade i religije mogu padati, čuvari globalnog mira mogu posrtati, ali Saramago ostaje uz svoje junake.
Najveći deo radnje odvija se u bolnici u koju su slepi i zaraženi smešteni prilikom proglašenja karantina. Pristup osnovnim životnim potrepštinama je ograničen, higijena očajna, a granice moralnosti se ubrzano brišu. Oni koji su upoznati sa knjigom „Anarhija, država i utopija“ Roberta Nozika, prepoznaće na delu proces organizacije. Nozik je, naime, smatrao da je formiranje struktura vlasti slično organizovanju mafijaškog reketiranja. U haotičnom „prirodnom stanju“ ljudi se udružuju zarad sigurnosti; jači preuzimaju kontrolu, a slabiji se dobrovoljno odriču svojih prava u zamenu za zaštitu. Isti proces se, uz povremene trzavice, odvija u novom društvu slepih.
Saramago se ni u jednom trenutku ne upušta u površne generalizacije o politici i drugim „važnim“ idejama. Tretira ih usputno i bez zaplitanja u popularne ideologije našeg doba. Kada se bavi sociološkim pitanjima, on ne drži propovedi i sa ironičnim humorom opisuje one koji su tome skloni. U novom svetu, u kome slepi vode slepe, na trgovima se pojavljuju pojedinci koji u svojim vatrenim govorima pokrivaju čitav dijapazon tema – od smaka sveta i iskupljenja do dejstva krvi crne mačke, besplatne kastracije i blagoslovenih tetovaža. Naš pisac je sumnjičav prema onima koji tragaju za opštim smislom u događajima, ali je duboko zainteresovan za njihove lokalne posledice.
Možda upravo to nepoverenje prema jednostavnim odgovorima navodi Saramaga da izbegne divljaštvo „Gospodara muva“ i utopističke vizije „Bel kanta“. On smatra da ljudi u ekstremnim okolnostoma ne postaju ni otvoreno zli, niti krajnje dobronamerni. U vreme krize, naše reakcije na okolnosti se menjaju i postaju ekstremnije, ali se ne pojednostavljuju.
Krajnji rezultat piščevog promišljanja je ovo izuzetno književno delo, čijoj snazi naročito dorinosi činjenica da završetak priče ne pruža konačno razrešenje. Iz „Slepila“ se bez sumnje mogu izvući pouke, ali Saramago vam ništa neće „nacrtati“. Njegova knjiga se može koristiti kao odskočna daska za diskusije o etici, upravljanju, medicini, ljudskim pravima i mnoštvu drugih tema. Ona samo otvara dijalog i, za razliku od većine popularnih romana čiji bi „srećan kraj“ trebalo da nam pruži utehu, navodi čitaoca na ozbiljnu refleksiju.
Autor: Ted Đoja
Izvor: thenewcanon.com
Prevod: Jelena Tanasković
Te priče nam obično predočavaju neprijatne istine o društvu u kome živimo. Setimo se „Gospodara muva“ Vilijama Goldinga ili „Puta“ Kormaka Makartija. Optimistični narativi poput „Bel kanta“ En Pačet, u kome teroristi i njihovi taoci kreiraju idilu, autentičniju i uzvišeniju od stvarnosti, predstavljaju pravu retkost.
Slično svojim kolegama, Žoze Saramago u romanu „Slepilo“ prezentuje svojevrstan misaoni eksperiment. U ovom slučaju reč je o kolapsu društva izazvanom epidemijom slepila. Po izbijanju krize, vlasti uvode karantin u pokušaju da ograniče zarazu, ali svi njihovi planovi padaju u vodu, a institucije (vojska, mediji, ekonomija) jedna za drugom doživljavaju krah. Saramago prati tok tragedije koncentrišući se na ograničenu grupu ličnosti koje pokušavaju da prežive novonastali haos.
„Slepilo“ je roman koji se može čitati i kao mit ili priča sa naravoučenijem. Njegovi junaci nemaju vlastita imena već samo uopštene etikete. Čitalac prati put „prvog oslepelog“ koji gubi vid za volanom automobila. Dobročinitelj, koji mu je pomogao da se vrati kući, kasnije krade pomenuto vozilo. Taj drugi čovek, od tog trenutka poznat jednostavno kao „lopov“, uskoro i sam gubi vid. Čitalac će u prvom trenutku pomisliti da se tu radi o nekoj vrsti „božje kazne“ za počinjeni zločin, ali onda počinju da se nižu nove, sasvim nedužne, žrtve zaraze: lekar koji je pokušavao da pomogne prvom oslepelom i pacijenti u njegovoj čekaonici.
Roman od prve do poslednje stranice prati isključivo ovaj sićušni segment društva. Saramago uspeva da se odupre iskušenju da širenje epidemije posmatra na makro nivou. Skoro svaka nesreća koju opisuje lična je tragedija. Vlade i religije mogu padati, čuvari globalnog mira mogu posrtati, ali Saramago ostaje uz svoje junake.
Najveći deo radnje odvija se u bolnici u koju su slepi i zaraženi smešteni prilikom proglašenja karantina. Pristup osnovnim životnim potrepštinama je ograničen, higijena očajna, a granice moralnosti se ubrzano brišu. Oni koji su upoznati sa knjigom „Anarhija, država i utopija“ Roberta Nozika, prepoznaće na delu proces organizacije. Nozik je, naime, smatrao da je formiranje struktura vlasti slično organizovanju mafijaškog reketiranja. U haotičnom „prirodnom stanju“ ljudi se udružuju zarad sigurnosti; jači preuzimaju kontrolu, a slabiji se dobrovoljno odriču svojih prava u zamenu za zaštitu. Isti proces se, uz povremene trzavice, odvija u novom društvu slepih.
Saramago se ni u jednom trenutku ne upušta u površne generalizacije o politici i drugim „važnim“ idejama. Tretira ih usputno i bez zaplitanja u popularne ideologije našeg doba. Kada se bavi sociološkim pitanjima, on ne drži propovedi i sa ironičnim humorom opisuje one koji su tome skloni. U novom svetu, u kome slepi vode slepe, na trgovima se pojavljuju pojedinci koji u svojim vatrenim govorima pokrivaju čitav dijapazon tema – od smaka sveta i iskupljenja do dejstva krvi crne mačke, besplatne kastracije i blagoslovenih tetovaža. Naš pisac je sumnjičav prema onima koji tragaju za opštim smislom u događajima, ali je duboko zainteresovan za njihove lokalne posledice.
Možda upravo to nepoverenje prema jednostavnim odgovorima navodi Saramaga da izbegne divljaštvo „Gospodara muva“ i utopističke vizije „Bel kanta“. On smatra da ljudi u ekstremnim okolnostoma ne postaju ni otvoreno zli, niti krajnje dobronamerni. U vreme krize, naše reakcije na okolnosti se menjaju i postaju ekstremnije, ali se ne pojednostavljuju.
Krajnji rezultat piščevog promišljanja je ovo izuzetno književno delo, čijoj snazi naročito dorinosi činjenica da završetak priče ne pruža konačno razrešenje. Iz „Slepila“ se bez sumnje mogu izvući pouke, ali Saramago vam ništa neće „nacrtati“. Njegova knjiga se može koristiti kao odskočna daska za diskusije o etici, upravljanju, medicini, ljudskim pravima i mnoštvu drugih tema. Ona samo otvara dijalog i, za razliku od većine popularnih romana čiji bi „srećan kraj“ trebalo da nam pruži utehu, navodi čitaoca na ozbiljnu refleksiju.
Autor: Ted Đoja
Izvor: thenewcanon.com
Prevod: Jelena Tanasković
