Mnogo je romana u kojima je grad u kom se odvija radnja praktično glavni junak, ali su retki oni u kojima to mesto osećamo kao živo biće. „Šeherezadino ćutanje“ turske autorke Defne Suman je jedan od takvih, retkih. Dok pratimo zbivanja u Smirni između 1905. i 1922. godine, lako možemo osetiti da grad ima dušu poput ljudskog bića. On je tolerantan – kosmopolitski prihvata pripadnike raznih religija koji obitavaju u njemu – i lepo miriše, što Sumanova ume vešto da dočara, kao i druge opipljive aspekte grada. Možda se lakše saživljavamo sa Smirnom i zato što su pre samog teksta romana priložene dve mape koje nam prikazuju koliko je mesto zapravo blizu Grčke, odnosno objašnjavaju poziciju kvartova kroz koje se prostire siže. Štivo je obimno, ali dinamično, pa kroz njega Smirna trpi krupna istorijska zbivanja poput kakvog individualca kom nije jasno zašto mora da dolazi do ratova i kakve oni veze sa njime imaju. Ali, nažalost, najčešće imaju, a posebno u slučaju, praktično, glavnog junaka „Šeherezadinog ćutanja“. Smirna je, rekosmo, u početku bila fantastičan kosmopolitski grad, da bi prošla kroz Prvi svetski rat, posle kog su Saveznici planirali da dokusure Otomansku imperiju. U tome su i uspeli. U skladu sa savezničkim planovima, po ratu je Smirna pripala Grcima, da bi 1922. prošla kroz požar koji podmeću Turci ne bi li je ponovo osvojili. U tome su i uspeli po cenu stradanja pravoslavnog stanovništva. Smirna je od tada Izmir, a Otomanska imperija postaje Turska.

Godina 1922. jeste ona u kojoj je posle požara Šeherezada, pripovedačica – a šta bi drugo žena tog imena bila – pronađena sa opekotinama. Ta godina – kao i 1905. kada je naslovna junakinja romana i rođena, kao i 2005, ako je tačna njena tvrdnja s početka priče da ima stotinu leta – osovinski su momenti knjige. Stoga česti vremenski preskoci nisu smetnja, nego su organski, a prirodna Šeherezadina senilnost i sledstvena nesigurnost oko podataka koje iznosi mogu samo da doprinesu verodostojnosti i poberu simpatije. Naravno, pojašnjava se i njeno poreklo: ona je kćerka Edit Sofije Lamark, razmažene francuske kćerke imućnog oca koja tokom većeg dela romana uživa opijum.

Nemoguće je da ambiciozan roman naslovljen „Šeherezadino ćutanje“ ne uspostavi nikakvu intertekstualnu vezu sa „Hiljadu i jednom noći“, čija se pripovedačica zove Šeherezada. Tog teškog zaloga je Defne Suman bila i te kako svesna čim je, već počev od naslova, učinila ono što se u postmodernoj teoriji naziva ozbiljnom parodijom. Naime, parodija se više ne tumači kao sprdnja sa drugim tekstom već kao njegovo delimično ponavljanje sa ironijskom razlikom, kao istovremeni omaž njemu i otklon od njega. Dok izvorna Šeherezada kazuje kako bi odložila sopstvenu smrt, Šeherezada Defne Suman je, usled trauma iz požara, postala nema. Teško da može biti veće „ironijske razlike“ od te. Dok izvorna Šeherezada pripoveda da bi duže živela, Šeherezada Defne Suman to čini kako bi, praktično, progovorila.

Ono što se ponavlja iz „Hiljadu i jedne noći“ jeste zanimljivost priče, naglašena poglavito kratkim rečenicama pripovedačice, spominjanom verodostojnošću u kazivanju, njegovim epskim stilom i zaključivanjem poglavlja na način da čitalac jedva čeka da se lati sledećeg. Ali toliko mnogo se i moralo očekivati od romana čija se naslovna junakinja zove – Šeherezada.

Autor: Domagoj Petrović