Prikaz romana „Sazdani od krivice“: Organski hepiend
Ni najmanje nije slučajno što je jedan od dvaju citata kojima započinje prvi roman mlade bugarske spisateljice Joane Elmi (1995) uzet iz „Nepodnošljive lakoće postojanja“ Milana Kundere.
„Ako je materinstvo utelovljenje žrtve, onda je usud kćeri Krivica koju je nemoguće ispraviti“, glasi taj moto. Da, Joana Elmi je uzela za temu veoma arhetipski, biblijsko-kafkijanski motiv griže savesti. Motiv koji se u njenom prvencu, prikladno, veoma arhetipski prelama kroz likove bugarskih – što u konkretnom slučaju znači i balkanskih i istočnoevropskih – žena. Pri čemu je griža savesti/krivica/kajanje prikazana na ulančan način. Posebno u slučaju Lili, majke glavne junakinje Jane.
Kako Lili ne bi ponovila grešku koju je počinila njena mati Eva – koja se udaje za mladoženju ne po svom izboru već po ukusu roditelja – ona sama vrši odabir. Paradoksalno je to što Lili, kako ne bi poslušala Evu da se ne uda za nasilnika kakav je muž potonje, i sama bira nasilnika. Naravno, porodično nasilje je našlo vrlo prikladan okvir u ovako postavljenom romanu kakav je slučaj sa „Sazdanima od krivice“.
I pitanje griže savesti je prikazano višeslojno. Najpre je u pitanju „praroditeljski greh“, osećanje čiji okidač, ako ga i ima, može biti vrlo iracionalan: lišen konkretnog osnova i, samim tim, posvuda prisutan. Pride, s jedne strane, ženski likovi osećaju krivicu što se ne vladaju po patrijarhalnom obrascu povođenja za savetima roditelja, a s druge strane zato što, prihvatajući da budu tradicionalno bespomoćni, naivni i nevini spram starijih, izdaju sebe. Tu nije kraj: majke ćerkama pospešuju krivicu koreći ih što su ih razočarale. Sve ovo se odnosi na Evu i Lili, ali i na glavnu junakinju Janu.
S tim što je sudbina protagonistkinje višeslojnija, utoliko što se njen životni ulog ne ogleda samo u odnosu prema roditeljki i patrijarhalnom kodu, nego i u pokušaju da raskine s prošlošću i preseli se u Sjedinjene Države. S obzirom na to da mnogi prikazani Amerikanci čine bezmalo sve da se emigranti slovenskog porekla, a posebno Bugari, osećaju kao manje vredni pa i kao stranci u njihovoj zemlji, dodatno je pojačano osećanje krivice kod Jane i njena neostvarenost. To osećanje potvrđuju i stalna očekivanja njene majke, koja Jana na kraju nije u stanju da ispuni. Tako se tema krivice preusmerava na užu, ali ne manje duboku temu, temu prekinute veze između roditelja i deteta, započetu još sudbinom prve buntovnice u nizu, Lili, koja za razliku od svoje mati Eme jeste uspela da se emancipuje od svoje majke i od nasilnog muža, ali ne i da poštedi ćerku od svojih očekivanja zasnovanih na „pravima“ porodične tradicije.
Kako bi Jana potvrdila da je prva junakinja u nizu koja u potpunosti sahranjuje prošlost i kolektivističke uzuse u korist ličnih, ona ostaje u Sjedinjenim Državama sa svojim Amerikancem. Deluje gotovo nemoguće da je vrlo mlada spisateljica uspela da napiše ovako dubok, iskusno stepenovan i vešto strukturisan prvi roman ukrašen organskim hepiendom.
Autor: Domagoj Petrović
„Ako je materinstvo utelovljenje žrtve, onda je usud kćeri Krivica koju je nemoguće ispraviti“, glasi taj moto. Da, Joana Elmi je uzela za temu veoma arhetipski, biblijsko-kafkijanski motiv griže savesti. Motiv koji se u njenom prvencu, prikladno, veoma arhetipski prelama kroz likove bugarskih – što u konkretnom slučaju znači i balkanskih i istočnoevropskih – žena. Pri čemu je griža savesti/krivica/kajanje prikazana na ulančan način. Posebno u slučaju Lili, majke glavne junakinje Jane.
Kako Lili ne bi ponovila grešku koju je počinila njena mati Eva – koja se udaje za mladoženju ne po svom izboru već po ukusu roditelja – ona sama vrši odabir. Paradoksalno je to što Lili, kako ne bi poslušala Evu da se ne uda za nasilnika kakav je muž potonje, i sama bira nasilnika. Naravno, porodično nasilje je našlo vrlo prikladan okvir u ovako postavljenom romanu kakav je slučaj sa „Sazdanima od krivice“.
I pitanje griže savesti je prikazano višeslojno. Najpre je u pitanju „praroditeljski greh“, osećanje čiji okidač, ako ga i ima, može biti vrlo iracionalan: lišen konkretnog osnova i, samim tim, posvuda prisutan. Pride, s jedne strane, ženski likovi osećaju krivicu što se ne vladaju po patrijarhalnom obrascu povođenja za savetima roditelja, a s druge strane zato što, prihvatajući da budu tradicionalno bespomoćni, naivni i nevini spram starijih, izdaju sebe. Tu nije kraj: majke ćerkama pospešuju krivicu koreći ih što su ih razočarale. Sve ovo se odnosi na Evu i Lili, ali i na glavnu junakinju Janu.
S tim što je sudbina protagonistkinje višeslojnija, utoliko što se njen životni ulog ne ogleda samo u odnosu prema roditeljki i patrijarhalnom kodu, nego i u pokušaju da raskine s prošlošću i preseli se u Sjedinjene Države. S obzirom na to da mnogi prikazani Amerikanci čine bezmalo sve da se emigranti slovenskog porekla, a posebno Bugari, osećaju kao manje vredni pa i kao stranci u njihovoj zemlji, dodatno je pojačano osećanje krivice kod Jane i njena neostvarenost. To osećanje potvrđuju i stalna očekivanja njene majke, koja Jana na kraju nije u stanju da ispuni. Tako se tema krivice preusmerava na užu, ali ne manje duboku temu, temu prekinute veze između roditelja i deteta, započetu još sudbinom prve buntovnice u nizu, Lili, koja za razliku od svoje mati Eme jeste uspela da se emancipuje od svoje majke i od nasilnog muža, ali ne i da poštedi ćerku od svojih očekivanja zasnovanih na „pravima“ porodične tradicije.
Kako bi Jana potvrdila da je prva junakinja u nizu koja u potpunosti sahranjuje prošlost i kolektivističke uzuse u korist ličnih, ona ostaje u Sjedinjenim Državama sa svojim Amerikancem. Deluje gotovo nemoguće da je vrlo mlada spisateljica uspela da napiše ovako dubok, iskusno stepenovan i vešto strukturisan prvi roman ukrašen organskim hepiendom.
Autor: Domagoj Petrović
