Prikaz romana „Salon mrtvih princeza“ Bojana Bosiljčića
Bojan Bosiljčić je zanimljiv lik. Ja ga znam kao novinara i urednika vrlo zanimljivih emisija (uređivao je „Metropolis“, autor je serijala „Razgolićeni grad“, „Ex-Yu kult“), ali je Bosiljčić i muzičar (bubnjar, gitarista, šansonjer, tenor hora „Ivo Lola Ribar“) i pisac nekoliko romana, zbirke priča i putopisa. Interesantan pisac čiji je najnoviji roman „Salon mrtvih princeza“ nedavno objavila beogradska Laguna.
Tema je tipična za naše podneblje i pisce ‒ ratovi devedesetih i njihove posledice po neposredne učesnike, ljude oko njih i buduće generacije. Na kraju krajeva, mi živimo u posledicama tih prokletih ratova.
Neimenovani beogradski arheolog u tajnoj pregradi komode koju je kupio sa stanom jedne penzionisane lekarke ‒ psihijatra, pronalazi rukopise trojice muškaraca koji su u bolnici van grada, na nagovor te iste lekarke i u pokušaju da se zaleče zapisali svoje doživljaje iz ratova devedesetih.
Kroz sećanja muškaraca koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja, Bosiljčić piše o raspadu Jugoslavije, užasima ratišta, nežnim sećanjima na ljubavi, porodice, domove trojice muškaraca, piše o Beogradu, Zagrebu, Veneciji, plažama Jadranskog mora.
Džez saksofonista Arsen, propali student prava, amaterski slikar i radnik u fabrici mesa Sava i Toma karikaturista svoje živote beleže u niz priča koje neimenovani arheolog (pisac?) objedinjuje u celinu ispunjnu, kako navodi izdavač, čežnjom, tragikom i nostalgijom.
Svaki od protagonista piše svoje memoare sebi svojstvenim stilom, obojenim muzikom, bojama ili crnim humorom. Njihove priče veoma lako mogu da budu priče bilo kojih drugih učesnika bilo kojih ratova. Univerzalne su i ljudske, na momente tragične i teške, ponekad presečene nestvarno lepim lirskim momentima ili smehom.
„Salon mrtvih princeza“ je zaokružen roman zrelog pisca, čoveka otvorenog uma i širokih interesovanja. Nije možda najlakše štivo za čitanje ali će na kraju romana čitalac biti zadovoljan i ispunjen jer je pročitao nešto vredno njegovog vremena i pažnje.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
Tema je tipična za naše podneblje i pisce ‒ ratovi devedesetih i njihove posledice po neposredne učesnike, ljude oko njih i buduće generacije. Na kraju krajeva, mi živimo u posledicama tih prokletih ratova.
Neimenovani beogradski arheolog u tajnoj pregradi komode koju je kupio sa stanom jedne penzionisane lekarke ‒ psihijatra, pronalazi rukopise trojice muškaraca koji su u bolnici van grada, na nagovor te iste lekarke i u pokušaju da se zaleče zapisali svoje doživljaje iz ratova devedesetih.
Kroz sećanja muškaraca koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja, Bosiljčić piše o raspadu Jugoslavije, užasima ratišta, nežnim sećanjima na ljubavi, porodice, domove trojice muškaraca, piše o Beogradu, Zagrebu, Veneciji, plažama Jadranskog mora.
Džez saksofonista Arsen, propali student prava, amaterski slikar i radnik u fabrici mesa Sava i Toma karikaturista svoje živote beleže u niz priča koje neimenovani arheolog (pisac?) objedinjuje u celinu ispunjnu, kako navodi izdavač, čežnjom, tragikom i nostalgijom.
Svaki od protagonista piše svoje memoare sebi svojstvenim stilom, obojenim muzikom, bojama ili crnim humorom. Njihove priče veoma lako mogu da budu priče bilo kojih drugih učesnika bilo kojih ratova. Univerzalne su i ljudske, na momente tragične i teške, ponekad presečene nestvarno lepim lirskim momentima ili smehom.
„Salon mrtvih princeza“ je zaokružen roman zrelog pisca, čoveka otvorenog uma i širokih interesovanja. Nije možda najlakše štivo za čitanje ali će na kraju romana čitalac biti zadovoljan i ispunjen jer je pročitao nešto vredno njegovog vremena i pažnje.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
