Prikaz romana „Rečnik izgubljenih reči“ Pip Vilijams: Nežna priča, puna nade
Zasnovana na stvarnim događajima, ova priča o sastavljanju prvog rečnika engleskog jezika, koji će izdati Univerzitet u Oksfordu, istražuje kako reči imaju različito značenje za muškarce i žene.
Godine 1901. zabrinuti član javnosti pisao je ljudima zaduženim za sastavljanje prvog Oksfordskog rečnika kako bi ih obavestio da jedna reč nedostaje. Komitet za neregistrovane reči Londonskog filološkog društva je 1857. godine odlučio da je Velikoj Britaniji potreban naslednik izdanju rečnika Samjuela Džonsona iz 1755. Bilo je potrebno 40 godina da prvi tom (slova A i B) bude objavljen, a sada su tek tako izostavili jednu reč.
Izostavljena reč bila je „robinja“. Kada je australijska spisateljica Pip Vilijams saznala za izuzeće ove reči iz rečnika, znala je da ima materijal za roman. „Rečnik izgubljenih reči“ priča priču o sastavljanju Oksfordskog rečnika engleskog jezika kroz fiktivni lik Esme, ćerke jednog od čoveka koji je na tome radio, i njenoj interakciji sa likovima zasnovanim na stvarnim muškarcima i ženama koji su bili iza rečnika.
Bondmaid (robinja) je mlada žena koja je obavezna da služi do svoje smrti. Kako Vilijamsova objašnjava u predgovoru, upotreba reči dolazila je od (članova) javnosti – važan deo toga kako je rečnik sastavljen – ali parče papira koje pokazuje konačnu definiciju te reči i danas nedostaje u arhivama.
U romanu Esmej radi sledeće: kada cedulja sa ovom rečju doleprša pod sto u Skriptorijumu ili „Skripiju“ – oksfordskoj baštenskoj šupi u kojoj se rečnik sastavlja – ona je stavlja u džep. Zatim kreće da sakuplja još reči koje urednici izbacuju ili gube. S vremenom ona uvršćuje te i druge reči koje je čula na ulicama (knackered, latchkeyed, cunt, fuck i dollymop) u svoj sopstveni manuskript – „Ženske reči i njihova značenja“.
Vilijamsova piše da je ova knjiga „započela u obliku dva prosta pitanja: da li reči imaju različita značenja za muškarce i žene? A ako je tako, da li postoji mogućnost da smo nešto zagubili u procesu njihovog definisanja?“ Od lokalnih sifražetkinja Esmej saznaje da reč „sestre“ može značiti „drugarice“. Zbunjuje je definicija reči „majka“ i da li ona isključuje ženu sa mrtvorođenčem, ili onu koja daje svoju ćerku na usvajanje, ili čiji sin gine u Prvom svetskom ratu.
Neke čitaoce Esmejina pravednost i britkost može odvratiti. Drugima će pak ova nežna priča puna nade biti melem za živce iznemogle pandemijom, ili za strpljenje sprženo seksizmom. „Sve što radim završi pojedeno, isprljano, izgorelo“, Lizi, služavka koja za sitne novce radi za urednika prvog rečnika, poverava se Esmej. „Na kraju dana nema dokaza da sam uopšte bila ovde.“ Upravo Lizi uverava Esmej u relevantnost reči „robinja“ i daje joj definiciju.
Autor: Helen Salivan
Izvor: theguardian.com
Prevod: Marko Petrović
Godine 1901. zabrinuti član javnosti pisao je ljudima zaduženim za sastavljanje prvog Oksfordskog rečnika kako bi ih obavestio da jedna reč nedostaje. Komitet za neregistrovane reči Londonskog filološkog društva je 1857. godine odlučio da je Velikoj Britaniji potreban naslednik izdanju rečnika Samjuela Džonsona iz 1755. Bilo je potrebno 40 godina da prvi tom (slova A i B) bude objavljen, a sada su tek tako izostavili jednu reč.
Izostavljena reč bila je „robinja“. Kada je australijska spisateljica Pip Vilijams saznala za izuzeće ove reči iz rečnika, znala je da ima materijal za roman. „Rečnik izgubljenih reči“ priča priču o sastavljanju Oksfordskog rečnika engleskog jezika kroz fiktivni lik Esme, ćerke jednog od čoveka koji je na tome radio, i njenoj interakciji sa likovima zasnovanim na stvarnim muškarcima i ženama koji su bili iza rečnika.
Bondmaid (robinja) je mlada žena koja je obavezna da služi do svoje smrti. Kako Vilijamsova objašnjava u predgovoru, upotreba reči dolazila je od (članova) javnosti – važan deo toga kako je rečnik sastavljen – ali parče papira koje pokazuje konačnu definiciju te reči i danas nedostaje u arhivama.
U romanu Esmej radi sledeće: kada cedulja sa ovom rečju doleprša pod sto u Skriptorijumu ili „Skripiju“ – oksfordskoj baštenskoj šupi u kojoj se rečnik sastavlja – ona je stavlja u džep. Zatim kreće da sakuplja još reči koje urednici izbacuju ili gube. S vremenom ona uvršćuje te i druge reči koje je čula na ulicama (knackered, latchkeyed, cunt, fuck i dollymop) u svoj sopstveni manuskript – „Ženske reči i njihova značenja“.
Vilijamsova piše da je ova knjiga „započela u obliku dva prosta pitanja: da li reči imaju različita značenja za muškarce i žene? A ako je tako, da li postoji mogućnost da smo nešto zagubili u procesu njihovog definisanja?“ Od lokalnih sifražetkinja Esmej saznaje da reč „sestre“ može značiti „drugarice“. Zbunjuje je definicija reči „majka“ i da li ona isključuje ženu sa mrtvorođenčem, ili onu koja daje svoju ćerku na usvajanje, ili čiji sin gine u Prvom svetskom ratu.
Neke čitaoce Esmejina pravednost i britkost može odvratiti. Drugima će pak ova nežna priča puna nade biti melem za živce iznemogle pandemijom, ili za strpljenje sprženo seksizmom. „Sve što radim završi pojedeno, isprljano, izgorelo“, Lizi, služavka koja za sitne novce radi za urednika prvog rečnika, poverava se Esmej. „Na kraju dana nema dokaza da sam uopšte bila ovde.“ Upravo Lizi uverava Esmej u relevantnost reči „robinja“ i daje joj definiciju.
Autor: Helen Salivan
Izvor: theguardian.com
Prevod: Marko Petrović
