Po prvom od tri dela romana „Reč za crveno“, značajnog savremenog engleskog pisca Džona Makgregora (1976), reklo bi se da je glavni junak narativa Robert Rajt zvani Dok i da se siže plete oko njegovog istraživačkog posla na Antarktiku. Međutim, krajem uvodne celine naslovljene Nagnuće, usled snažne snežne oluje on očigledno pretrpi afaziju koja ga sprečava da tokom preostala dva dela (Pad i Uspravan) i dalje bude subjekt u punom smislu te reči. Utoliko je i logično da Dok postepeno prestaje da bude glavni junak romana. To praktično postaje njegova supruga Ana koja dolazi po njega u Santjago de Čile – gde je on posle antarktičke havarije smešten u bolnicu – ne bi li ga vratila kući.

Pred centralnom junakinjom je više nego značajna i složena odluka. Ana bi s jedne strane imala naizgled sve razloge da se ne žrtvuje za Doka: ukoliko je ona introvertna individualistkinja odana poslu, on je (dok je funkcionisao) bio sebičan – po mnogo čemu sudeći je srazmerno više voleo posao od porodice; dok je Robert boravio na Antarktiku, Ana je vodila računa o zajedničkoj deci; na kraju krajeva, nije čak nikada ni istinski poželela da se uda. Međutim, zbog čiste ljubavi odlučuje da zapusti svoj istraživački posao u oblasti okeanografije i posveti se nekom drugom, makar i voljenom čoveku (uzgred, i da prođe kroz promenu stava naučne zajednice prema njoj u korist sažaljenja, a na štetu istinske empatije). Ovakvim menjanjem junaka i opšteg okvira, roman otvara pitanje koje omogućuje veliku čitalačku identifikaciju: da li i koliko smo spremni da zbog potreba sebi bližnjeg osujetimo sopstveno funkcionisanje? Pitanje je koliko arhetipsko, večno, toliko i osavremenjeno: koliko nam je do slične žrtve danas, kada je sebičnost praktično postala jedina ideologija? Što se spomenutog čitalačkog poistovećivanja tiče, svako ko ima nekog obolelog od afazije, Alchajmera, Parkinsona ili demencije može takođe lako da se poistoveti i s Anom i Dokom.

Kao što se menjaju glavni junak romana i – dramatično – siže, roman shodno takvoj promeni trpi i strukturno značajno stilsko „svičovanje“. Glavnina uvodnog dela štiva skrojena je iz jezgrovitih rečenica, ali, otkako se fokusira na Robertovo novo stanje kada počinje da odlazi na grupnu terapiju, citiranjem njegovih i jezičkih nemogućnosti ostalih likova koje izdaje jezik, minimalistički stil se neizbežno raspada. Kroz slogove koje su oni jedino u stanju da izgovore, Makgregor kao da uvodi intertekstualni eksperiment u kojem pokušava da prikaže obrnutu hronologiju savremene književnosti: od minimalističkog neorealizma iz druge polovine dvadesetog veka nadalje do modernističkih stilova prvih decenija istog stoleća, naročito dadaističkog mucanja kao jedino preostalog izražavanja usled užasa Velikog rata (ili se bar tako činilo Tristanu Cari i društvu). Međutim, kad Robert počne nevešto da ovladava jezikom, njegove rečenice postaju beketovski zaumne: autorova intertekstualna igra dobija svojevrsnu krivu gde posle vremenskog povratka od posleratnih (Drugi) do ratnih (Prvi svetski rat) godina, poetika sledi put ka onim međuratnim, eksperimentatorskim, za kakve je Beket sinonim. Roman je tako izrazito književno potkovan, ako ne i inovativan, a, kao što je već spomenuto, omogućuje ogroman prostor za poistovećenje šire publike. Uspešno ispunjavanje ta dva zadatka i jeste cilj savremene kvalitetne književnosti.

Autor: Domagoj Petrović