Trenutno svi pričaju i pišu o romanu Ralfa Rotmana. Priča o mladom mlekaru Valteru, koji je pred kraj Drugog svetskog rata sa prijateljem Fiteom manje-više prisilno regrutovan od strane SS-a i naposletku primoran da ubije prijatelja zbog dezerterstva, pobrala je frenetične aplauze. Ne samo zato što u prvi plan stavlja porodičnu priču karakterističnu za ovo vreme i dovodi do usijanja konflikt između dužnosti i osećanja, već i zbog Rotmanovog navodno saosećajnog pristupa, koji u više navrata deluje pomalo kičasto i iznenađujuće ravnodušno.

Mnogi od nas znaju vrlo malo o životu naših roditelja, baba i deda tokom rata. Šta su radili, ko su bili, kakvu krivicu nose na ramenima, kakve ih uspomene muče. Brojni su razlozi zbog kojih se o tome ne govori: iz pijeteta, straha, sramote, zbog nedostatka pravih reči. Slično važi i za naratora okvirne priče Rotmanovog romana, čiji odnos sa ocem ostaje rezervisan i nedorečen. Otac je prisutan, ali prošlost, lične detalje i osećanja krije iza vela ćutanja. Istovremeno je i prisutan i odsutan. Neposredno pred smrt, on u delirijumu čuje eksplozije bombi i granata. Smrt u poslednjem trenutku ruši zid između oca i sina, i otvara vrata priče o Valteru Urbanu.

Da se nešto donese na ovaj svet, to ti je najteži posao. A da uništava i ubija ume svaka budala.

Valter i Fite se pred sam kraj rata, na zabavi prehrambene zadruge, pridružuju SS-u. Ne iz ubeđenja, jer ove mladiće politika ne zanima, već zbog pretnje koja visi u vazduhu i pritiska okupljene grupe nacionalista. Prolaze ubrzanu obuku jer su Nemačkoj očajnički potrebni vojnici. Valter dobija vozačku dozvolu i počinje da prevozi zalihe i ranjenike, a Fitea šalju u borbu. Iako Fite neprestano priča o najboljim načinima da pobegnu i ne završe na frontu kao topovsko meso, Valter to ne shvata ozbiljno. Do trenutka kada Fite zaista dezertira – zbog žene i nerođenog deteta. Kazna za bekstvo je smrt i Valter će sa nekoliko drugova biti u streljačkom vodu. Ne posluša li naređenje, i sam će biti streljan.

Nikad se ni za šta dobrovoljno ne javljaj, uvek mi je deda govorio, u ratu i u bioskopu najbolja mesta su uvek pozadi. Napred previše seva!

Rotmanov lik Valtera Urbana prilično je ravan i bezbojan. Bezbrižni mladić, bez ideologije, ulazi u SS na kraju rata. Imao je komplikovan odnos sa nasilnim i naprasitim ocem, koji je i sam nestao u ratu. Ni u koga nikada nije uperio oružje, osim u najboljeg prijatelja. Život mu se nalazi u opasnosti tek kad bezuspešno pokušava da spase Fitea. Malo je onih koji bi se pridružili prijatelju pred streljačkim vodom. Valter Urban ne izaziva strah ili indignaciju, već saosećanje i zbunjenost. Rotmanov jezik je veoma kitnjast i senzualan. Dok svet oko Valtera Urbana leži u ruševinama, Rotman neprestano preusmerava pažnju čitaoca na biljke u cvatu, plavetnilo neba i životinje na ispaši, na teksturu okvira vrata ili haljine, na uniforme i ratnu opremu. Posledica toga je pomeranje fokusa na ravnodušnu lepotu prirode i beživotnih predmeta. Ovaj očigledni kontrast između jezika i sadržaja, u početku može delovati privlačno, ali polako gubi na snazi kako čitanje odmiče. Koliko god da je detaljan Rotmanov opis eksplozije fosforne bombe, prati ga osećaj izvesne hladnoće i prozaičnosti.

Uvrede, udarci ili meci koji te pogode povređuju i tvoju nerođenu decu, da tako kažemo, a kasnije, koliko god voljena i zaštićena bila dok odrastaju, osećaju paničan strah da će biti vređana, tučena ili ubijena. U svakom slučaju podsvesno, u snovima.

Rotman očigledno nije želeo da se upušta u priču o potomcima ratne generacije, koji su osetili dubinu rana svojih roditelja. „Umreti u proleće” se koncentriše na „uvrede, udarce ili metke” kao i na ono što se može preneti samim ćutanjem. On to, doduše, čini preko lika kome se malo toga može zameriti i na način koji rat opisuje iz perspektive udaljenog posmatrača.

Ovo je pre svega dirljiva ratna priča, napisana poetičnim jezikom. Mnogi su čak iskazali žaljenje što Rotman svoju knjigu nije želeo da kandiduje za Nemačku književnu nagradu, jer bi imala odlične šanse. Da, možete čitati ovu priču, čak i uživati u njoj.

Izvor: literatourismus.net
Prevod: Jelena Tanasković