Te 1938. godine, tada dvadesettrogodišnji Ulrih Aleksander Bošvic napisao je „Putnika“ vrtoglavom brzinom za samo nekoliko nedelja, odmah nakon Kristalne noći.

U romanu ispisuje gotovo filmski portret junaka koji je najbezbedniji kad je u pokretu, jer svako mirovanje je rizično. Takva je i priča: kadrovi se hitro smenjuju, dijalozi se odigravaju brzim tempom, najčešće u hodu, smetenosti i žurbi glavnog junaka.

Tog novembra 1938. godine u Berlinu Oto Zilberman, ugledni biznismen jevrejskog porekla koji se borio na strani Nemačke u Velikom ratu, u poslednji čas uspeva da se iskrade iz svog doma i izbegne pred odmazdom SA odreda, noseći aktovku punu novca. Primoran je da se sakriva i, u strahu da će ga razotkriti, uprkos arijevskom izgledu, ukrcava se u voz. A onda u još jedan. I još jedan… Berlin–Hamburg–Nirnberg–Ahen… I tokom tragične odiseje kroz Nemačku gubi imovinu, ali i dostojanstvo. Na kraju i razum.

No rukopis „Putnika“, koliko god bio brzo napisan, bio je od tada skriven od svih. Naime, decenijama je bio pohranjen u Izbegličkom arhivu Nacionalne biblioteke Nemačke… I otkriven je tek nedavno i konačno objavljen, uz izvrsne kritike:

„Svedoci smo dragulja ponovnog otkrića“, naveo je Vol strit džurnal, ocenivši da je „Putnik“ zadivljujući, gotovo „filmski portret ambivalentnog begunca, sateranog u ćošak, ali ne i zarobljenog, najbezbednijeg kada je u pokretu, pred najvećim rizikom kada je primoran da miruje“.

Britanski Telegraf istakao je da je posredi „snažan, proročki i jeziv portret užasa života pod nacističkim režimom, koji se može porediti sa remek-delima Franca Kafke i Hansa Falade“.

Autor: Jelena Koprivica
Izvor: Nova