Prikaz romana „Provincijalac“ Mome Kapora: Da li biste voleli da se i vama ovo desi…
Da li biste voleli da možete da se vratite u prošlost, da ponovo vidite ljude koji su obeležili vaše detinjstvo, proživite doživljaje koji su uticali na vaše odrastanje? Upravo to se dogodilo glavnom junaku romana „Provincijalac“ Mome Kapora.
Niko N. Herceg, popularno TV lice, zaronio je sedmog avgusta 1974. tražeći potonuli brod koji je trebalo da snimi za svoju veoma gledanu emisiju. Pronašao je brod, ali i nešto još zanimljivije – sebe kada je imao deset godina! Naime, trideset sedmogodišnji Niko izronio je na plaži Jadranskog mora sedmog avgusta 1947. i zatekao gomilu dečaka u igri, a među njima i sebe...
Tako počinje avantura „neustrašivog radoznalca“ koji je „nekom strašnom greškom izbačen iz svojeg u tuđe vreme“.
Kako mu se to desilo? Da li je, možda, umro? Ili je samo u mislima otišao predaleko?
„Zar nam se to ne događa svakog dana – mislio je – ujutru dok se brijemo pred ogledalom, dok nekog čekamo ili za vreme sijeste u blagoslovenom polusnu posle ručka, kada je sve moguće, sve na dohvat ruke, ili u onim trenucima dok prinosimo kašiku supe ustima, pa se iznenada potpuno odsutni zagledamo u vreme (za druge je to samo praznina), i eto, tada nas uvek neko prene iz sna, tada uvek neko kaže: ’Hej, gde si odlutao?’ – pa se istog časa vraćamo među lica za stolom, vraćamo se u svoje godine, uvlačimo se kao mali kradljivci vremena na prstima među dobro poznate zidove, u svoj današnji život i svoju kožu iz koje smo se na trenutak iskrali da procunjamo naokolo. Možda je čitava zabuna u tome što sam ovaj put otišao predaleko?“
Ali, ovaj put Niko N. Herceg nije mogao da se vrati i hrabro je rešio da vidi kakve će sve koristi izvući iz ovog nepredviđenog izleta, na koji smo i mi krenuli zajedno sa njim i dobili priliku da uživamo u roman koji je napisan u jednostavnom stilu, rečenicama koje lagano teku, neopterećene stilskim figurama. Prošetali smo ulicama starog Sarajeva, sretali njegove jedinstvene stanovnike koje je Momo Kapor majstorski oživeo pred našim očima.
Upoznali smo Linu Koen – njegovu prvu veliku ljubav zbog koje je bio na ivici samoubistva, dedu Iliju Hadži-Banjca – bogatog industrijalca kojem su posle rata oduzeli svu imovinu. Upoznali smo i roditelje glavnog junaka, zatim profesora Grahovca – koji ga je podučavao u gimnaziji, prelepu Lidiju – bolničarku na ekskurziji u koju su svi bili zaljubljeni, upoznali smo i horistkinju Žiži – koja je našeg pripovedača uvela u svet „pravih muškaraca“. Upečatljiv je i lik po imenu Moni Pardo – stari Sefard po kome se znalo da dolazi leto.
„Kad Moni Pardo obuče bjeli pantaloni, onda je ljetos!“
„Stari Sefardi nikada nisu do kraja savladali naš grubi govor (Šta se guraš? ’Oćeš da prođeš kroz ja?), ali otkuda da im se potkrade ono kobno prošlo vreme baš u reči leto – ljetos, a ne nekoj drugoj, i otkud baš u toj dirljivoj rečenici koja slavi dolazak leta? Sva su godišnja doba prolazna – samo je leto najprolaznije! Jedino je zima konačna, baš kao i smrt.“
Najvažnije što smo saznali je – da je Niko postao siroče kada je imao samo četiri godine – jedini je preživeo ispod ruševine porodične kuće koja je do temelja uništena u bombardovanju Sarajeva 13. aprila 1941. Sa zgarišta ga je pokupila Hajrija Pita sa kojom je potom proveo celo detinjstvo.
Isto se dogodilo i Momi Kaporu, a u „Provincijalcu“ evocirao je uspomene na taj i druge događaje važne za njegov lični i profesionalni razvoj. Niko je, baš kao i Momo, bio „bledunjavi dečak u kojem je bilo nešto što je nagoveštavalo da neće pristati na prosečnost“. Niko je autor TV emisije „Čuda Jadrana“, a Momo sam izmišlja čudesne likove i događaje u svojim čudesnim umetničkim delima koje je pisao i slikao. Obojica su imala „dirljivu mladost, uzbudljiviju od svih državnih udara, avantura i rekorda“, koja je delom opisana i u ovom romanu koji je hronika jednog života.
I kao što zatvaramo životne krugove, tako se i „Provincijalac“ završava kako i počinje: u vodi gde Niko opet roni i roni, sve dublje i dublje...
Da li možete da pretpostavite gde će sad izroniti?
Autor: Dragana Todorović
Niko N. Herceg, popularno TV lice, zaronio je sedmog avgusta 1974. tražeći potonuli brod koji je trebalo da snimi za svoju veoma gledanu emisiju. Pronašao je brod, ali i nešto još zanimljivije – sebe kada je imao deset godina! Naime, trideset sedmogodišnji Niko izronio je na plaži Jadranskog mora sedmog avgusta 1947. i zatekao gomilu dečaka u igri, a među njima i sebe...
Tako počinje avantura „neustrašivog radoznalca“ koji je „nekom strašnom greškom izbačen iz svojeg u tuđe vreme“.
Kako mu se to desilo? Da li je, možda, umro? Ili je samo u mislima otišao predaleko?
„Zar nam se to ne događa svakog dana – mislio je – ujutru dok se brijemo pred ogledalom, dok nekog čekamo ili za vreme sijeste u blagoslovenom polusnu posle ručka, kada je sve moguće, sve na dohvat ruke, ili u onim trenucima dok prinosimo kašiku supe ustima, pa se iznenada potpuno odsutni zagledamo u vreme (za druge je to samo praznina), i eto, tada nas uvek neko prene iz sna, tada uvek neko kaže: ’Hej, gde si odlutao?’ – pa se istog časa vraćamo među lica za stolom, vraćamo se u svoje godine, uvlačimo se kao mali kradljivci vremena na prstima među dobro poznate zidove, u svoj današnji život i svoju kožu iz koje smo se na trenutak iskrali da procunjamo naokolo. Možda je čitava zabuna u tome što sam ovaj put otišao predaleko?“
Ali, ovaj put Niko N. Herceg nije mogao da se vrati i hrabro je rešio da vidi kakve će sve koristi izvući iz ovog nepredviđenog izleta, na koji smo i mi krenuli zajedno sa njim i dobili priliku da uživamo u roman koji je napisan u jednostavnom stilu, rečenicama koje lagano teku, neopterećene stilskim figurama. Prošetali smo ulicama starog Sarajeva, sretali njegove jedinstvene stanovnike koje je Momo Kapor majstorski oživeo pred našim očima.
Upoznali smo Linu Koen – njegovu prvu veliku ljubav zbog koje je bio na ivici samoubistva, dedu Iliju Hadži-Banjca – bogatog industrijalca kojem su posle rata oduzeli svu imovinu. Upoznali smo i roditelje glavnog junaka, zatim profesora Grahovca – koji ga je podučavao u gimnaziji, prelepu Lidiju – bolničarku na ekskurziji u koju su svi bili zaljubljeni, upoznali smo i horistkinju Žiži – koja je našeg pripovedača uvela u svet „pravih muškaraca“. Upečatljiv je i lik po imenu Moni Pardo – stari Sefard po kome se znalo da dolazi leto.
„Kad Moni Pardo obuče bjeli pantaloni, onda je ljetos!“
„Stari Sefardi nikada nisu do kraja savladali naš grubi govor (Šta se guraš? ’Oćeš da prođeš kroz ja?), ali otkuda da im se potkrade ono kobno prošlo vreme baš u reči leto – ljetos, a ne nekoj drugoj, i otkud baš u toj dirljivoj rečenici koja slavi dolazak leta? Sva su godišnja doba prolazna – samo je leto najprolaznije! Jedino je zima konačna, baš kao i smrt.“
Najvažnije što smo saznali je – da je Niko postao siroče kada je imao samo četiri godine – jedini je preživeo ispod ruševine porodične kuće koja je do temelja uništena u bombardovanju Sarajeva 13. aprila 1941. Sa zgarišta ga je pokupila Hajrija Pita sa kojom je potom proveo celo detinjstvo.
Isto se dogodilo i Momi Kaporu, a u „Provincijalcu“ evocirao je uspomene na taj i druge događaje važne za njegov lični i profesionalni razvoj. Niko je, baš kao i Momo, bio „bledunjavi dečak u kojem je bilo nešto što je nagoveštavalo da neće pristati na prosečnost“. Niko je autor TV emisije „Čuda Jadrana“, a Momo sam izmišlja čudesne likove i događaje u svojim čudesnim umetničkim delima koje je pisao i slikao. Obojica su imala „dirljivu mladost, uzbudljiviju od svih državnih udara, avantura i rekorda“, koja je delom opisana i u ovom romanu koji je hronika jednog života.
I kao što zatvaramo životne krugove, tako se i „Provincijalac“ završava kako i počinje: u vodi gde Niko opet roni i roni, sve dublje i dublje...
Da li možete da pretpostavite gde će sad izroniti?
Autor: Dragana Todorović
